RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

zaspalih?". Na prvo pitanje tačno je odgovorilo 25% ispitanika. Na drugo pitanje bilo je 50% tačnih
odgovora. Preformulisano pitanje deca bolje razumeju i uspešnija su u klasifikaciji, zaključuje
Donaldson.
Pijaže je pokazao da deca na preoperaconom stadijumu ne uspevaju na zadacima serijacije,
zato što nisu sposobna da shvate i primene pravilo tranzitivnosti. Ukazuje da su zadaci serijacije
teški deci i na nivou konkretnih operacija ako su dati u verbalnoj formulaciji. Deci od 4-5 godina su
u ogledu saopštili tvrđenja: 1. Piter je istog rasta kao Dejvid. 2. Dejvid je viši od tebe. 3. Ti si istog
rasta kao Džon. Na pitanje: "Ko je viši, Piter ili Džon?" posle prvog čitanja skoro sva deca su
odgovorila netačno. U ponovljenom ogledu eksperimentator vodi računa da dete zapamti zadatak u
celini. Kada je nekoliko puta ponovio iskaze, i tek onda postavio pitanje, 75% dece je tačno
odgovorilo. Ovim se ukazuje da, pored nerazumevanja, i nedovoljno zapamćeni podaci i instrukcija
mogu da sakriju realne mogućnosti deteta (Mussen et al., 1984).
Donaldson je (1978) ponovila ogled konzervacije količine. U prvoj varijanti ogleda išla je po
shemi Pijažea: nakon saglasnosti deteta da u dva reda ima isto dugmića, u jednom redu
eksperimentator je povećao razmak između dugmića. Na pitanje: "U kom redu je sada više
dugmića?" deca, od 4-6 godina, samo u 16% slučajeva tvrde da je isto, ostali misle da je u dužem
redu više. Ovaj nalaz je istovetan kao i u ogledu Pijažea. U modifikovanoj varijanti ogleda sve se
isto radi sem što dugmiće, umesto eksperimentatora, razmiče lutka medvedića. U tom slučaju 63%
dece smatra da je količina dugmića ostala ista. Neznatna izmena u proceduri ogleda dovodi do
rezultata koji otvara pitanje u kojim situacijama je i deci ovog uzrasta dostupno operaciono
mišljenje.
Pod uticajem nekih novijih teorijskih saznanja i rezultata empirijskih istraživanja
krajem dvadesetog veka ukazano je da su i novorođenčad i odojčad kognitivno
kompetentnija, da im se sposobnosti razvijaju pre nego što je to naveo Pijaže.
Razvojni psiholozi koji su na poziciji kognitivno-informacione teorije posebno
naglašavaju strategije mišljenja, koje se razlikuju od logičko ekvilibracijskih procesa
(Case, 1985), Psiholozi kognitivno informacionog pristupa kritički ukazuju da Pijaže
istražuje formalna svojstva akcionih shema, zanemarujući specifične kognitivne procese i
strategije koje čine sadržaj akcionih shema.
Vigotski (1978) ukazuje da je kognitivni razvoj socijalni proces i kritički analizira
gledišta Pijažea o egocentričnosti dečjeg govora, odnosu jezika i mišljenja, načinu
razvoja pojmova, odnosu učenja i razvoja (videti Kulturno-istorijsku teoriju Vigotskog u
ovoj knjizi).
Flejvel (Flavell, 1977) i Bruner smatraju da validnost Pijažeove teorije smanjuje
njegovo zanemarivanje dinamičkih (emocionalnih i motivacionih) faktora ličnosti; kod
Pijažea ponašanje dece se pojačava rastom kognitivnih struktura koji se odvija procesom
samoregulacije; nedostaje cilj kome dete teži.
Rezime
Pijaže u traženju odgovara kako se ljudi adaptiraju na svoju sredinu izdvaja
inteligenciju kao temeljno i jedino sredstvo da se to postigne. Osnovne konstante u
Pijažeovom učenju su princip razvojnosti i stadijalnosti kognitivnog razvoja. Odlike
razvojnih stadijuma su:
♦ Univerzalnost - kognitivne sposobnosti i razvoj univerzalni u svim kulturama
(senzomotorni stadijum, preoperacioni stadijum, konkretne operacije, formalne operacije).
♦ Invarijantnost redosleda i različita brzina - sve osobe u kognitivnom razvoju
prolaze stadijume istim redosledom i nijedan ne mogu preskočiti. Dok je redosled isti
brzinu karakterišu velika odstupanja pa Pijaže ukazuje da navedene uzraste u kojima se
javljaju stadijumu treba smatrati prosekom.
77