RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Za oba vida celovitih struktura formalnih operacija (kombinatoriku i INRC) nalazi
ukazuju na uzajamno dejstvo jezičkih mehanizama i operacionih mehanizama. I ovde je
jezik neophodan ali ne i dovoljan uslov. Neophodan za:
(1) simboličko sažimanje - da integriše skup uzajamno zavisnih transformacija;
(2) društvenu regulaciju - da obezbedi interindividualnu razmenu i saradnju.
Zaključak:
Između jezika i mišljenja postoji genetički krug, uzajamno zavisno delovanje -
obrazovanje i napredovanje. No, oba člana zavise od same inteligencije koja prethodi
govoru i nezavisna je od jezika. Jezik je sredstvo u službi same inteligencije.
Pedagoške implikacije Pijažeove teorije
Pijaže u svom učenju posebno ističe potrebu za razvijanjem kognitivne organizacije
ličnosti učenika. On zamera tradicionalnoj školi što se ogledi izvode pred detetom, ono
sâmo nije eksperimentator. Pijaže se zalaže za školu u kojoj će nastavnik kombinovati
usmeravanje i samostalan rad učenika, koristiti unutrašnje potkrepljivače - kroz
samoregulaciju; ako je dete eksperimentator onda su putevi za razvijanje radoznalosti
otvoreni: jedan rešen problem otvara i privlači na nove probleme - to je put koji vodi i
razvoju eksperimentalnog mišljenja (prema Evansu, 1988, str. 62-63).
Autori koji se bave izučavanjem obrazovnih implikacija Pijažeove teorije iz nje izvode
principe značajne za unapređivanje vaspitno-obrazovnih postupaka
Učenje mora biti aktivan proces - pošto je znanje jedna unutrašnja konstrukcija (Kami,
1971). To nam bliže govori i zašto je u obrazovnoj praksi najvažnije učiti decu kako da
misle (Furth, 1970) - razvijati kognitivne strukture. Jer, ako nema odgovarajućih
kognitivnih struktura - ni specifične informacije ne mogu biti osmišljene, uklopljene.
To istovremeno, znači, i obavezuje nastavnike da pri izboru gradiva i načina njegovog
reprezentovanja vode računa o nivou razvijenosti mentalnih shema (struktura) učenika -
mogućnostima asimilacije.
Za Pijažea saznavanje uvek uključuje mentalnu operaciju koja omogućava
transformaciju i integrisanje nove informacije u već postojeće strukture. Uočljivo je da
time Pijaže ukazuje da usvajanje novog znanja suštinski zavisi od kognitivne organizacije
svakog učenika, čime pruža podršku onim autorima koji se zalažu za individualizaciju
nastave.
Pijaže ukazuje na nedovoljnosti S → R šeme i predlaže S ←→ R ili S → (AT) → R,
gde je A = asimilacija draži A u strukturu T.
Asimilacija je uvek praćena akomodacijom - shema ili struktura se, manje ili više,
menja pod dejstvom objekta koji se asimilira. Tako dolazi do kognitivne adaptacije,
uspostavljanja ravnoteže.
Ravnoteža koja se uspostavlja i nije nikad stabilna pa su potrebne nove adaptacije.
Međutim, prethodno se preinačava uz bolju organizaciju. To dovodi do toga da se
mentalni razvoj kreće u smeru sve stabilnijeg uravnotežavanja, ističe Pijaže (1978, str. 9).
Intelektualni razvoj usmeren je prema logičko-matematičkim strukturama. Pijaže
razlikuje: (a) fizičko iskustvo, koje nastaje empirijskom apstrakcijom, izvlačenjem iz
samog objekta apstrahovanjem jednih a zanemarivanjem drugih svojstava; (b) logičkomatematičko
iskustvo, gde je saznanje dedukcijom izvučeno iz operacije koja se vrši na
objektima. Iz ovog proizilaze značajne implikacije za obrazovanje:
74