RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Pijažeova teorija kognitivnog razvoja
Osnovne konstante u Pijažeovom učenju su princip razvojnosti i stadijalnosti
kognitivnog razvoja. Pijaže razvoj tumači kao uspostavljanje ravnoteže kroz neprekidno
odvijanje dvaju procesa: asimilacije i akomodacije. Pijaže nije shvatio razvoj ni kao
nativista ni kao empirista, već kao interakciju organizma i sredine, gde posredstvom
aktivnosti organizam asimilira sredinu i informacije primenjujući svoje strukture, a pri
akomodaciji menja sheme/strukture u skladu sa osobenostima sredine, čime se postiže
adaptacija.
Pijaže na razvoj gleda kao na autoformativan proces, samoregulaciju, a to znači na
čoveka kao aktivnog, delotvornog činioca u interakciji. U situaciji kada sheme nisu u
stanju da prime novu informaciju subjekt je izbačen iz ravnoteže, njegove
sheme/strukture se akomodiraju novoj situaciji i ravnoteža se ponovo uspostavlja. Ovaj
proces ponovnog uspostavljanja ravnoteže Pijaže označava kao uravnotežavanje
(ekvilibracija). To je dinamička funkcija, koja je stalno povezana sa dečjim iskustvom sa
okolinom. Psihički razvoj se sastoji u kretanju ka sve "pokretljivijoj" ravnoteži. Pri tome su
psihičke funkcije preduslovi (one su pokretači, sredstvo) ali i produkti (krajnji cilj)
određenih aktivnosti. Unutrašnje psihičke strukture se stvaraju iz spoljašnjih procesom
interiorizacije. Prema Langerovoj (1981) interpretaciji Pijažeovog učenja "čovek se razvija
u ono što će sopstvenim postupcima stvoriti od sebe".
Pijaže naglašava (1953) da je kognitivni razvoj u suštini razvoj fundamentalnih
procesa a ne jednostavno dolaženje do nekih specifičnih saznanja ili informacija. Pijaže
objašnjava kognitivni razvoj pomoću konstantnih, invarijantnih funkcija: organizacije,
adaptacije i ekvilibracije, i promenljivih saznajnih struktura koje se menjaju kako se
organizam razvija. Upravo po promenljivim saznajnim strukturama se razlikuje misao
deteta od misli odrasle osobe. Pojedinac u toku razvoja reorganizuje postojeće i integriše
nova saznanja u celovitije i povezanije misaone strukture i time ih čini osmišljenijim, time
što razdvaja bitnije informacije od manje značajnih. Osnovni misaoni procesi su već
prisutni u prvim danima detetovog života.
Na relativno česta pitanja o ulozi nasleđa ili vaspitanja u razvoju mišljenja, koja su
postavljali Pijažeu on odgovara (Anastasi, 1958) tzv. "formulom" za razvoj:
razvoj = telesna maturacija + iskustva sa fizičkom okolinom + socijalna iskustva +
uravnotežavanje (ekvilibracija).
Na ovaj način Pijaže daje objašnjenje mehanizama koji generišu razvojne promene.
Ovu svoju polaznu osnovu o odnosu učenja i razvoja Pijaže je zastupao i na
međunarodnom kongresu psihologa u Moskvi 1966. godine, o čemu će kasnije biti više
govora.
Redosled stadijuma je konstantan i sekvencionalan; svaki stadijum je neophodan za
sledeći. Strukture se uklapaju jedna u drugu. Stadijume obeležavaju celovite strukture
koje postaju nužne, ali to nisu bile na početku. Na primer: konkretne strukture postaju
nužne kada su potpune strukture identiteta; formalne strukture postaju nužne kada su
konkretne strukture potpune.
Dakle, Pijažeovi postulati su: (1) adaptacija organizma - autoregulacijom koja
karakteriše "epigenetski sistem"; (2) adaptacija inteligencije u toku obrazovanja njenih
struktura - zavisno od progresivnih unutrašnjih koordinacija i stečenog iskustva; (3)
obrazovanje kognitivnih struktura neprekidnom interakcijom subjekta i objekta. Langer
(1981) daje preglede interakcija varijabli koje utiču na razvoj kroz prikaze transverzalnog
(slika 12) i longitudinalnog praćenja razvoja (slika 13).
59