RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Međutim i situacije nepoverenja su isto tako realne i putem njih dete nauči u šta (ne)može
da veruje i gde je opasnost. Ako je odnos između poverenja i nepoverenja povoljan, ako
poverenje prevlada, pojaviće se prva dečja vrlina: nada, psihosocijalna tekovina koja
čoveku daje snagu i veru u sebe i druge.
2. Faza sticanja autonomije/stida i povlačenja, 2. i 3. god. (analna faza); osnovni
način delovanja ega postaje zadržavanje i odstranjivanje koje ne obuhvata samo analno
područje (po Frojdu), već šire područje delovanja. Ovladavanje hodom, govorom i
početak mišljenja vodi u autonomiju. Stadijum karakterišu gestovna komunikacija i kriza
treće godine, sticanje prvog identiteta (JA); razvoj mogu ometati prerani i nerealni zahtevi
odraslih, pa će dete doživljavati poniženje, stid pred drugima i osećaj da je "na oku"
drugih, što ugrožava razvoj samostalnosti i samokontrole. Pozitivan ishod je sticanje
autonomije. Ako je dominantnija samostalnost od osećanja srama razvija se druga dečja
vrlina: volja, samostalno donošenje odluka. Volja daje odlučnost osobi da pri vlastitom
izboru poštuje očekivanja i zabrane, ima nadzor nad vlastitim impulsima
3. Faza sticanja inicijative/krivice, 4. i 5. godina (falusna faza); preovlađujući način
delovanja dečjeg ega postaje inicijativa; ovaj period odlikuje saznajna komunikacija;
razvoj govora i mišljenja vodi u fazu "zapitkivanja", dete ispoljava radoznalost i inicijativu,
to je doba igre. U tim igrama deca preuzimaju na sebe uz određene uloge i određenu
odgovornost. U razrešavanju psihosocijalne krize inicijativa/krivica razvija se superego.
Superego postaje preduslov socijalizovanog ponašanja i njegovim delovanjem dete
preusmerava inicijative na smisaone i prihvatljive aktivnosti. Osećanje krivice nastaje kod
dece čiji se roditelji kritički odnose prema njihovoj samoinicijativi ili onemogućavaju
završavanje započetih aktivnosti. Dečja ponašanja su sve više usmerena smisaonim i
prihvatljivim ciljevima, a osobena vrlina koja se iz svega toga razvija obuhvaćena je
pojmom svrha. Svrha predstavlja sposobnost postavljanja i sleđenja ciljeva, koji su
smisaoni, realni, socijalno prihvatljivi i vredni.
4. Faza marljivosti, umešnosti/inferiornosti, od 6. do 11. godine (faza latencije);
faza u kojoj je izrazita želja da se uči, saznaje, steknu određene veštine koje ceni
zajednica u kojoj dete živi. Teži realističnim i smisaonom aktivnostima u kojima se
ispoljavaju pažljivost i marljivo istrajavanje, poštovanje pravila, saradljivost, poštovanje
zajedničkih napora pri ovladavanju zajedničkim zadacima. Ova faza se posebno
manifestuje kroz krizu sedme godine kada dete želi da radi "ozbiljnije" stvari i spremno je
da uči o ulogama odraslih ali i ono što se od njega zahteva. Dete se poistovećuje sa
osobama koje su pri radu efikasne i uspešne. Opasnosti prete od osećanja inferiornosti
ako dete misli da nije sposobno da savlada zahteve koje sebi postavlja ili mu drugi
zadaju. Učitelji su presudan faktor u razvoju i tu je bitan princip individualizacije zahteva,
vođenje računa o (ne)uspehu deteta. Osobena vrlina koja se razvija u povoljnom ishodu
je osećanje kompetentnosti.
5. Faza identiteta/zbunjenosti, konfuzije uloga, od 12. do 20. godine (faza
adolescencije); u njoj pojedinac želi da utvrdi ko je i kakav je; u fazi oformljenja identiteta
najbolje izglede imaju oni koji sa osećanjem samopoštovanja ulaze u ovu fazu, oblikuju
životnu perspektivu i smer razvoja, koji u identitet uključuju deo detinjstva i u mladalaštvu
proverena iskustva i anticipiraju sebe u budućnosti. Mladi biraju poziv i stiču identitet
polne uloge. Ispoljavaju kritičan stav prema sebi i drugima, formiraju se karakterne
osobine. Narušeno samopoštovanje vodi u samozavaravanje. Vrlina koja se razvija na
ovom stupnju jeste vernost, odanost. Vernost se odnosi na sleđenje načina življenja, za
koji se adolescent opredelio pri razrešavanju krize.
6. Faza intimnosti/izolacije, od 21. do 30-40. godine (rano odraslo doba); sticanje
intimnosti, prisnosti sa drugima ali i sa sobom; ova sposobnost da se svoj identitet
56