RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

TEORIJE PSIHIČKOG RAZVOJA
Interesovanje za psihički razvoj
Ljudi se oduvek bave poreklom individualnih razlika koje svakog pojedinca čine
jedinstvenim i različitim od drugih. Koji činioci stoje iza toga, ili još bliže, koje
determinante utiču na tok razvoja pojedinca, naročito psihičkog razvoja?
U svim pokušajima tumačenja (laičkim, religijskim, naučnim) susrećemo dileme o
urođenim i/ili stečenim razlikama, o razvoju kao kvantitativnim i/ili kvalitativnim
promenama, o pasivnoj i/ili aktivnoj i kreativnoj ulozi pojedinca u svom razvoju. Međutim,
sa razvojem teorija sve je uočljivije da se pored filogenetskih i ontogenetskih pojavljuje i
društveno-istorijski faktor; javlja se uvažavanje društvene prirode čoveka, uviđa da su
razvoj i vaspitanje međusobno zavisni (Schmidt, 1992). Otuda i savremene teorije sve
više uvažavaju uzajamno dejstvo faktora razvoja, interpretiraju razvoj kroz
interakcionističko shvatanje. Sredina deluje na dete ali je i ono aktivni učesnik koji je
sposoban da do izvesne mere bira šta će iz sredine usvojiti - najpre zato što je osetljivije
na neke draži nego na druge, a sa razvojem stiče sposobnost da to sve više čini svesno i
voljno.
Teorije psihičkog razvoja, kojima će biti posvećena pažnja u ovom poglavlju, imaju
različita shvatanja o centralnim problemima razvoja: pojmu razvoja i prirodi promena,
činiocima razvoja, interakciji pojedinca i sredine, ulozi aktivnosti pojedinca; razlikuju se i
po metodološkom pristupu problemima razvoja i mogućnostima otkrivanja zakonitosti
razvoja. Međutim, pored razlika postoje suštinske saglasnosti, a jedna od zajedničkih
odlika im je sve naglašenije ukazivanje da učenje i vaspitanje bitno utiču na razvoj, pa će
uz svaku teoriju biti analizirane i njene pedagoške implikacije.
Pojam teorija psihičkog razvoja
U teorijama psihičkog razvoja nalazimo pokušaje sistematizovanog objašnjavanja
razvoja. Dobra teorija predstavlja pogodan okvir za naučno istraživanje koje obuhvata
procese posmatranja, postavljanja hipoteza, proveravanja hipoteza i određivanja
vrednosti hipoteza. Otuda je i uloga teorije ne samo da ujedini postojeće podatke o
određenoj oblasti istraživanja, već i da bude putokaz za dalja istraživanja, otkrivanje novih
informacija i objašnjavanje uzročno-posledičnih odnosa proučavanih pojava koje pomažu
da se one shvate. Prema stepenu dokazanosti teorije su između zakona i hipoteza, nisu
ni tačne ni netačne, sadrže dosta verovatnog znanja koje ima izgleda da bude naučno
verifikovano. U proveravanju teorije najčešće se primenjuju sledeći kriterijumi:
obuhvatnost, proverljivost, plodnost u pokretanju novih istraživanja.
U proučavanju ljudskog razvoja postoji stalna interakcija između teorija, posmatranja i
eksperimenta.
51