RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Nativisti su prenaglašavali ulogu faktora nasleđa u psihičkom razvoju, naročito na
razvoj sposobnosti, osporavajući da sredina i vaspitanje u tome imaju neku važniju ulogu.
Prema nativistima individualne razlike kod dece nastaju kao urođena svojstva, a to znači
bez obzira na uticaj sredine i aktivnosti pojedinca.
Empiristi, pak, prenaglašavaju uticaj sredine. Po njihovom shvatanju svi ljudi imaju
jednake mogućnosti za razvoj, sem u patološkim slučajevima. Individualne razlike među
ljudima nastaju zbog toga što oni žive u različitim prilikama, a ne zbog različitih
nasleđenih dispozicija. Prema tome čovek je onakav kakvim ga je formirala sredina i
vaspitanje. Međutim, ova teorija ima teškoća da objasni zašto se javljaju individualne
razlike kad ljudi žive u istoj sredini.
I nativisti i empiristi koriste nalaze o razvoju identičnih blizanaca ali selektivno
izdvajaju ono što ide u prilog njihovog učenja. Nativisti tvrde da su blizanci istih
karakteristika i ponašanja jer im je isto biološko nasleđe; empiristi tvrde da su blizanci
istih karakteristika i ponašanja jer imaju jednaku sredinu i vaspitanje.
V. Štern ukazuje da za dečji razvoj imaju značaja i nasleđe i sredina i predlaže teoriju
konvergencije. On tvrdi da nasleđe ne daje gotove osobine i sposobnosti već samo
dispozicije, a od sredine zavisi hoće li se dispozicije razviti u sposobnosti i osobine. Ni
ova teorija nije bez jednostranosti; ona je zanemarila ulogu pojedinca.
Aktivnost pojedinca je treći bitan činilac koji ostvaruje razvoj. Ona deluje u interakciji
sa faktorima nasleđa i sredine. Dakle, interakcionisti ukazuju da na razvoj uzajamno
deluju svi činioci: s jedne strane nasleđe, sa druge sredina sa svojim osobenim fizičkim,
društvenim i socijalnim uslovima, ali tek aktivnost i učenje pojedinca ostvaruje razvoj.
Nasleđe i sazrevanje
Faktori koji određuju nasleđe su hromozomi u čijim se strukturama nalazi mnogo
hiljada gena. Nasledni činioci prenose se genima - koji sadrže osobeni sklop genetskog
materijala u veoma složenim hemijskim lancima sastavljenim od molekula DNK, koji se
nalaze u jedrima ovih ćelija. Svaka zametna ćelija nosi po 23 hromozoma a njihovim
spajanjem dobijeni zigot imaće 46 hromozoma, od kojih polovina dolazi od oca a polovina
od majke. U svakoj oplodnoj ćeliji jedan par predstavlja polne hromozome a dvadeset dva
ostala hromozoma su autozomi. U početku ćelije zametka imaju isti broj hromozoma kao i
ćelije tela. Par muških polnih hromozoma označava se sa XY a ženskih sa XX. Međutim,
od puberteta, dostizanja polne zrelosti, procesom mejoze (deljenjem ćelija) nastaju zrele
oplodne ćelije gameti (spermatozoidi i jajne ćelije). Nakon procesa mejoze polovina
muških oplodnih ćelija sadrži Y a druga polovina X polni hromozom. Jajna ćelija sadrži
uvek X hromozom. Spajanjem jajne ćelije sa spermatozoidom koji nosi Y polni hromozom
nastaje muški pol; spajanje XX polnih hromozoma određuje ženski pol. Teorijski broj
mogućih kombinacija hromozoma je 2 23 a to iznosi preko 8 miliona kombinacija. Sa
rođenjem se ne donose sve nasledne dispozicije. Neke se pojavljuju tek posle određenog
perioda sazrevanja organizma i njegovih organa. Sazrevanje ili maturacija je fiziološki
proces razvijanja naslednih osnova koje su neophodan uslov za razvitak. Nikakvim
vežbanjem ne može se razviti, naučiti funkcija za koju nema naslednih osnova. To je
dokazano uporednim gajenjem bebe čoveka i mladunčeta šimpanza (L. A. Kellog & W. N.
Kellog; N. L. Kots).
Uloga sredine
Svaka osobina i ponašanje razvija se i formira tek na osnovu aktivnosti u određenoj
sredini. Za neke urođene, filogenetske funkcije (čulne sposobnosti, uspravan hod) gotovo
44