RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

p
PAMĆENJE - proces čuvanja prošlog iskustva - zadržavanje fizioloških reprezentanata (kodova, tragova)
i šema ponašanja, stečenih učenjem. Razlikuju se tri stupnja pamćenja: senzorno, kratkoročno
i dugoročno pamćenje. Senzorno pamćenje znači senzorno skladište, koje zadržava informaciju
veoma kratko vreme u obliku koji je jednak ulaznoj informaciji (podatku). U kratkoročnom (radnom)
pamćenju počinju mentalne operacije, kao što su prebrojavanje i kategorizacija; nakon obrade
informacije se iz njega skladište u dugoročno pamćenje. Ima funkciju da prilikom sećanja zadrži
informaciju iz dugoročnog pamćenja radi upotrebe. Dugoročno pamćenje je skladište obrađenih
informacija, pojmova, pravila, motornih veština iz dužeg vremenskog perioda.
PAŽNJA - usmerenost čulne i mentalne aktivnosti na određene draži (spoljašnje ili unutrašnje) koja
dovodi do selektivnog izbora i povećane svesti o jednom ograničenom delu opažajnog polja. Pažnja
je proces, pomoću koga pojedinac aktivno vrši selekciju informacija iz okoline.
Zajednički povezana pažnja je trijadno ponašanje, koje se pokazuje u referentnom trouglu dete -
odrasli - predmet (događaj) i sa kojim dete i odrasli dele pažnju o istom predmetu (događaju) -
dakle pažnja je istovremeno usmerena na isti predmet ili događaj.
PEDAGOŠKA INVERZIJA - termin kojim se označava zamena uloga: roditelj/dete, nastavnik/učenik.
Tada se događa da potkrepljenje kontrolišu dete ili učenik, i tada oni postaju "vaspitači".
PEDAGOŠKA PSIHOLOGIJA - psihološka disciplina koja proučava psihološku stranu procesa vaspitanja
i obrazovanja, posebno uslove od kojih zavisi uspešnost učenja i razvoja. Otuda se sve češće
govori o psihologiji vaspitanja i obrazovanja, kao adekvatnijem nazivu za ovo područje.
PERCEPCIJA - (v. OPAŽANJE)
PERIODIZACIJA - podela celokupnog razvoja na razdoblja, periode, prema nekom usvojenom kriteriju
ili kombinaciji kriterija: psihološkim, pedagoškim, prema karakterističnom fizičkom stepenu razvoja
i društveno definisanoj ulozi. Glavna razvojna razdoblja, koja odlikuju posebne zakonitosti promena,
su: detinjstvo, adolescencija, odraslo doba i starost.
PERSONALISTIČKA TEORIJA - njeni autori zastupaju opšte učenje da je ličnost jedinstvena, neponovljiva
celina - crte u ličnosti čine specifičan složaj i zato ova teorija metodološki ima idiografski
prilaz.
PETOFAKTORSKI MODEL LIČNOSTI - se predstavlja kao sveobuhvatna taksonomija crta ličnosti koja sa
pet faktora obuhvata normalno i patološko u jedinstveno polje ličnosti; svaka dimenzija se sastoji
od šest crta; : FFM model Koste i Makreja (dimenzije i aspekti):
Ekstravertnost Saradljivost Savesnost Emocionalna
(ne)stabilnost
Toplina Poverenje Kompetencija Anksioznost Fantazija
Druželjubivost Iskrenost Red Hostilnost Estetika
Asertivnost Altruizam Dužnost Depresivnost Osećanja
Aktivitet Popustljivost Postignuće Socijalna nelagodnost Akcija
Potraga za uzbuđenjem Skromnost Samodisciplina Impulsivnost Ideje
Pozitivne emocije Blaga narav Promišljenost Vulnerabilnost Vrednosti
405
Otvorenost/
intelekt
PETOFAKTORSKA SHEMA LIČNOSTI - je taksonomija, oblikovana na osnovu semantičkog razvrstavanja
slobodnih opisa detetovih karakteristika, koje se po svojoj sadržini i strukturi približuje petofaktorskom
modelu tz. velikih pet robustnih dimenzija ličnosti, to su ekstravertnost, saradljivost, savesnost,
neuroticizam i otvorenost. Kod dece u prvom detinjstvu izraženi su ekstravertnost, saradljivost
i otvorenost/intelekt; manje su u opisima prikazivani savesnost i emocionalna (ne)stabilnost.