RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

suočavaju sa bolestima, stresom i drugim otežavajućim okolnostima u svakodnevnom
življenju. Kvalitetni socijalni odnosi predstavljaju i sigurnosni činilac u održavanju životnog
optimizma, zadovoljstva, smisla življenja i zdravlja i povezuju se sa dužinom življenja
pojedinca.
Istraživači najčešće govore o instrumentalnoj i emocionalnoj podršci starim osobama.
Instrumentalna podrška je za stare osobe izvor konkretne pomoći u njihovom
svakodnevnom življenju. Oni joj sami pripisuju i značaj brige i simpatije, koju doživljavaju
u svojoj socijalnoj okolini. Ova vrsta pomoći raste u poznoj starosti. Starim osobama u
braku u manjoj meri nedostaje emocionalna podrška i naklonost nego svim drugim grupama.
Stari u domovima za stare primaju bitno manje neformalne pomoći, emocionalne i
socijalne podrške nego stari, koji žive kod kuće.
Istraživanja usamljenosti starih osoba ukazuju da se tu može govoriti o dve nezavisne
vrste usamljenosti: socijalnoj usamljenosti i emocionalnoj usamljenosti. Emocionalna
usamljenost je problem posebno kod veoma starih osoba koje us izgubile prijateljevršnjake.
Porodični članovi i mlađi prijatelji mogu da zadovolje njihove socijalne potrebe,
ali ne i potrebu za intimnim kontaktima sa vršnjacima.
Razvoj ličnosti u staračkom dobu
Rezultati mnogih studija razvoja ličnosti u staračkom dobu dozvoljavaju da se zaključi,
da se ličnost menja u manjoj meri, u poređenju sa telesnim, perceptivnim, motornim i
saznajnim sposobnostima.
Makrej i Kosta (McCrae i Costa, 1988) su proučavali kako pojedinci opisuju sebe
(uzrast između 32 i 84 godine), i saopštili o pozitivnim vezama između uzrasta ispitanika i
učestalosti opisa sebe u smislu starosti, zdravlja, životnih događaja, životnih okolnosti,
interesovanja i hobija i ličnih vrednosti. Negativne starosne povezanosti su otkrili sa
učestalošću opisa uloge pojedinaca u porodici, socijalnim odnosima i opštim
karakteristikama ličnosti.
Nalazi drugih istraživača takođe potvrđuju usmerenost starih osoba na ukolinu,
razmišljanje o sebi i njihovu motivisanost za povezivanje sa drugim ljudima. Manje od 10%
starih osoba je pominjalo spoljašnji izgled ili smrt, što je u suprotnosti sa karakteristikama,
koje mlađi odrasli pripisuju starim osobama. U celini gledano pozitivni opisi sebe su bili dva
puta češći nego negativni.
Opšti pozitivan pojam o sebi se povezuje i sa nalazima o raskoraku između stvarnih
godina i subjektivnog doživljavanja starosti, koji se sa uzrastom povećava (slika 138).
Nalazi ukazuju da stare osobe u proseku opažaju da su 12 godina mlađe, nego što u
stvarnosti jesu, i misle, da izgledaju 9.5 godina mlađe, dok žele da budu u proseku 25
godina mlađe, nego što su sad.
Drugi razlog za povoljnu sliku o sebi je što većina starih osoba povoljno razmišlja o
mogućem sebi; najčešća područja, na kojima stare osobe zamišljaju sebe u budućnosti, su
karakteristike ličnosti i zdravlje.
Makrej i Kosta (McCrae i Costa, 1990) nalaze da se nivo ekstravertnosti i neuroticizma
među različito starim ne menjaju do približno 80. godine; te dve karakteristike ostaju stabilne
iz srednje i pozne zrelosti do pozne starosti.
356