RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Odnosi u porodici se menjaju ali međusobni uticaj ostaje i većina adolescenata
zadržava bliske odnose, učestvuje u porodičnim aktivnostima i planovima, deli sistem
vrednosti, gradi slične moralne stavove. To sve potvrđuje da roditelji na (in)direktan način
utiču na razvoj mladih.
Šta se menja u odnosima roditelji - adolescent? Menja se kvalitet odnosa. Od dečje
poslušnosti interakcija se sve više zasniva na recipročnosti. Roditelji koji primećuju da
njihovo dete ne menja samo fizički izgled, nego i da poseduju sve razvijenije intelektualne
sposobnosti (mišljenja, zaključivanja), i to uvažavaju u komunikaciji - obično nemaju
problema u odnosima. Ali roditelj je taj koji treba da primeti promene kod svog deteta i
njegova nastojanja da u odnose, interakciju unese više dogovaranja, učešća u
odlučivanju. Praktično u tom periodu treba da se događa obostrana socijalizacija, da se
menjaju i prilagođavaju i roditelji, jer to je preduslov da ne nastanu problemi u odnosima.
Adolescent je u komunikaciji sa roditeljima selektivan: o nekim temama razgovara sa
ocem, o drugima sa majkom, a o nekima ni sa jednim od roditelja. Očevi su više u toku
školskog života i planova za budućnost. Majke su neposrednije uključene u socijalni i
emocionalni život dece. Ali ni jedan ni drugi roditelj nema sve informacije - nekada zato
što ih ne traži poštujući privatnost, a drugi put zato što adolescent "cenzuriše" informacije.
Kvalitativna novina je da adolescent postepeno napušta dečja nerealna gledanja i
vrednovanja roditelja - da je to osoba koja može da uradi sve ono što je njemu
nedostupno, a namesto toga formira se realnija slika - sa vrlinama i manama svakog od
roditelja. Ova transformacija se brže odvija u odnosima sa majkom, jer u većini slučajeva
deca sa njom više i opšte u vezi sa svakodnevnim problemima. Otac i dalje važi kao
autoritet koji postavlja određena očekivanja pred dete.
Adolescent se postepeno odvaja od porodice, oslobađa stanja zavisnosti, ali nastoji
da ostane u vezi sa roditeljima. Međutim, potreba za osamostaljivanjem može u pubertetu
biti, naročito u prvoj fazi, ispoljena u formi oštre diferencijacije od roditelja kroz
negativizam i kritički stav. U drugoj fazi adolescent praktikuje, "uvežbava" tu svoju
nezavisnu poziciju. Večernji izlasci, za koje se "izborio", svakodnevno se praktikuju iako
nema uvek posebnog plana o njihovom sadržaju. Tada su novostečene veze sa
vršnjacima neka vrsta zamene za smanjene emocionalne veze sa porodicom. Međutim,
kad se formira osećanje nezavisnosti javlja se bojazan od potpunog kidanja veze sa
roditeljima, javlja se potreba za čvršćim osloncem u svojoj kući. Tada počinje treća faza
koja je u znaku ponovnog približavanja sa roditeljima, ali i njen početak i tempo zavise od
subjektivnog doživljaja adolescenta da je dobio sopstvenu autonomnost. To se pre javlja
u porodicama gde su se roditelji prilagodili nastalim promenama, shvatili da je umesto
zahtevanja automatske poslušnosti deteta potrebno dogovaranje. U četvrtoj fazi se
odnosi među adolescentom i roditeljima ustaljuju - kvalitativno se preoblikuju tako, da
adolescent dobija srazmerno ravnopravan položaj u odnosu sa roditeljima, od njih je
istovremeno nezavisan i sa njima umereno emocionalno povezan. Dakle, nova bliskost
uslovljena je dobrovoljnom saradnjom i očekivanom slobodom odlučivanja svih učesnika
komunikacije. To je uslov i da u zadnjoj fazi osamostaljivanja adolescent gradi identitet
koji obuhvata sva prethodna iskustva kao bazu za nezavisnost i individualnost. Uz
osećanje nezavisnosti prihvaćeno je i oslanjanje na roditelje jer to adolescentu više ne
ugrožava viđenje samog sebe kao samostalne ličnosti. O toku sekundarne individuacije u
kojoj se adolescent na emocionalnom, vrednosnom i ponašajnom planu osamostaljuje od
roditelja videti u tabeli 46.
Istraživana je povezanost kvaliteta afektivne vezanosti, formirane u detinjstvu, i
dešavanja u procesu osamostaljivanja. Nalazi ukazuju da kvalitet vezanosti utiče na način
roditeljskog i adolescentovog reagovanja na događaje odvajanja. Pri sigurnom
313