RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

koja ga neguje. Odvajanjem se izaziva odsustvo faktora koji ima glavnu ulogu u razvoju;
dete reaguje na "nedostatak podsticajnih međudejstava, naime ta međudejstva mogu da
se vezuju za majku, no, ne samo za osobu koja je majka, već za jedan, ukoliko je
stvoren, poseban način opštenja između jedne takve osobe sa svim svojim osobinama i
deteta, pak, sa svojim" (Pijaže & Inhelder, 1990).
Olport veruje da je prvi vid samosaznanja deteta osećanje telesnog ja. Malo dete
pored organskih senzacija iz unutrašnjih organa, mišića, zglobova - kada od 8. meseca
počne da puzi, u dodiru i sudaru sa čvrstim predmetima, saznaje za granice svoga tela.
Tako se telo prvo izdvaja i to "telesno osećanje ostaje doživotna kotva za našu svest o
sebi" (Olport, 1991). Razvojni psiholozi preporučuju roditeljima da uz pomoć ogledala
dovode dete u priliku da posmatra sebe; pored toga dete treba podsticati da imitira
pokrete nevidljivih delova tela: usta, očiju, lica.
Jedan od najvažnijih oslonaca samosvesti je lično ime. Tokom druge godine ubrzano
se razvija govor i drugi se detetu stalno obraćaju njegovim imenom. I samo dete počinje
sebe da oslovljava svojim imenom, Tek krajem druge godine dete počinje da upotrebljava
ličnu zamenicu "ja". Ali i tada, po nalazima ruskih psihologa, početna upotreba zamenice
je sa glagolskim oblikom, kao da je u pitanju imenica: "Ja spava". Tek u narednoj, trećoj
godini, lična zamenica Ja se pravilno upotrebljava, što je jedan od važnih znakova pojave
psihičkog ja - osećanja trajnog identiteta sebe.
Jedan od važnih činilaca pojave samosvesti, formiranja ličnosti sa određenim
osobinama i slikom o samom sebi, jeste odnos drugih ljudi prema detetu. Dečje osećanje
sebe je proizvod ponašanja drugih prema njemu - drugi su ogledalo koje pomaže detetu
da shvati da je određenih odlika, da je roditeljima sin ili kći, druga deca u porodici se
prema njemu odnose kao prema bratu ili sestri a nepoznate osobe kao prema strancu.
Vigotski (1966) kaže: "Prema tome možemo reći da mi postajemo "mi" kroz druge i da
ovo pravilo ne važi samo za ličnost kao celinu, već i za razvoj svake pojedine funkcije".
Treći aspekt svesti o sebi je potreba za autonomijom i težnja deteta da preuredi
socijalne odnose sa odraslima, što se javlja u trećoj godini. Dete je svesno svojih
postignuća i demonstrira ih odraslima. Javlja se samocenjenje i ponos. Ako odrasli ne
primećuju te dečje težnje javlja se izraženiji negativizam. Vigotski to naziva krizom treće
godine. Dete se opire svemu što od njega traže odrasli. Razlog je što svaki predlog
odraslih dete tumači kao ugrožavanje njegovog identiteta. Psiholog Levi navodi primer
deteta, sa izraženim negativizmom u trećoj godini, koje je svako jutro odlazilo do kuće
svoje bake da joj, bez ikakvog povoda, objavi: "Bako, ja neću!"
Na uzrastu između četvrte i šeste godine javljaju se još dva aspekta samosvesti:
proširenje sebe i slika o sebi. Između treće i četvrte godine dete teži da se takmiči i
nadmaša druge - javlja se potreba za samopoštovanjem i pohvalama. Uz to se javlja i
osećanje posedovanja, vlasništva. Doživljaj vlastitosti se prenosi sa svog tela i sebe i na
svoja odela, igračke, bliske osobe. Dete voli da kaže: "Moja mama ... moj tata ... moj autić
..."
U interakciji sa okolinom dete saznaje kakvo je ono, šta roditelji očekuju od njega i
poredi to sa svojim ponašanjem. Na taj način se stvara početna, rudimentirana slika o
sebi - jer dete još ne zamišlja kakvo bi i šta bi želelo da bude.
Pred polazak u školu javlja se kriza sedme godine - čiji je ishod da dete postaje
svesno svoje socijalne uloge, javlja se socijalno ja. Međutim, po mišljenju ruskih
psihologa, taj nivo samoocene i ocene uloga drugih je sličan spontanim pojmovima. A to
znači da nema još dubljih uopštavanja, kritičke samoocene - više je u pitanju
300