RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

RAZVOJ LIČNOSTI
Ličnost je jedinstvena organizacija osobina koja je u stalnom razvoju i dinamičkoj
promeni. Razvoj se odvija pod uzajamnim uticajem faktora nasleđa, sredine i aktivnosti
pojedinca. Olport naglašava da je ličnost "dinamička organizacija onih psihofizičkih
sistema unutar individue koji određuju njeno karakteristično ponašanje i njen
karakterističan način mišljenja" - njenu jedinstvenu podešenost prema svojoj sredini.
Razvoj ličnosti zahteva da se potencijali deteta razvijaju (diferencijacija) i da se
skladno uključe u celovitu organizaciju koju nazivamo ličnost (integracija). U procesu
nastajanja ličnost se stalno menja ali se menjaju i zahtevi koje joj postavlja sredina. U toj
interakciji dete je aktivan učesnik koji je sposoban da do izvesne mere bira šta će iz
sredine usvojiti - najpre zato što je osetljivije na neke draži nego na druge, a sa razvojem
stiče sposobnost da to sve više čini svesno i voljno.
Počeci razvoja ličnosti
Za dete u prvoj godini života (novorođenče i odojče) se ne može reći da je ličnost koja
ima "karakterističnu organizaciju psihofizičkih sistema", za malo dete možemo reći da ima
"potencijalnu ličnost", da je "psihološko biće" koje već ima dispozicije i karakteristike koje
čine njegove individualne osobine koje će dalje da se razvijaju. Najpre se ispoljavaju
razlike u temperamentu beba: po načinu reagovanja na draži iz okoline, po načinu
sisanja, po svojstvima plača, po ispoljenom stepenu energije. Ešli Montegju kaže: "Biti
čovek nije status sa, već prema kome se neko rađa. Mora se naučiti da se bude čovek"
(A. Montagu, 1950, prema: Šmit, 1992, str. 54).
Skoro sve poznate teorije psihičkog razvoja, uz naglašavanje različitih faktora, ističu
značaj prvog detinjstva za ukupan razvoj, a posebno razvoj ličnosti (v. teorije psihičkog
razvoja - Frojdovo i Eriksonovo učenje). Ako su odlike novorođenčeta i odojčeta takve da
u najvećem stepenu zavise od brige i nege odraslih, onda je najpovoljnije da taj problem
prve godine bude razrešen tako da dete ima pouzdan oslonac u "integritetu drugog"
(Olport), da preko odgovarajuće nege, preko afektivnog vezivanja - kao primarne potrebe
- stekne bazično poverenje (Erikson), što će biti najbolja osnova za uspostavljanje
normalnog toka psihičkog razvoja, da se ostvari preduslov da se u kasnijim godinama
razvije dobro integrisana ličnost, samoaktualizovana ličnost, zrela ličnost.
Razvoj svesti o sebi
U prvoj godini dete uspostavlja afektivnu komunikaciju sa osobama u svojoj okolini;
ponaša se na "senzomotoran" način, ali ne izdvaja sebe iz okoline jer još nije formirano
osećanje sebe. Sa ovladavanjem kategorijom objekta, u 8. mesecu, dete počinje da razlikuje
sebe od okoline. Time dete počinje da izlazi iz stanja neizdiferenciranosti "ja" od fizičke
okoline i ljudi. Najpre dete izdvaja ono što se nalazi van njega ili "ne-ja": predmete okoline i
druge osobe. Identitet drugih prethodi samosvesti. Dete od 8 meseci plače kada se pojavi
strana osoba a, nasuprot tome, pojava poznatih lica izaziva pozitivne socijalne reakcije:
osmehivanje i radosno gukanje. Ovakvo diferencirano reagovanje prema različitim osobama
nije samo pouzdan znak afektivnog vezivanja, privrženosti deteta za osobe koje se najviše
bave njime. Dok Frojd ovo naziva afektivnim "izborom objekta", Hartman i Rapaport
pojavljivanje ovih "objekatskih" odnosa opisuju kao uzajamne: stvaranje "ja" diferenciranog od
osobe drugog i stvaranje drugog koji postaje objekt afektivnosti. Za Pijažea stvaranje
"objekatskih" odnosa je u uskoj vezi sa nastajanjem sheme postojanog objekta, a ta
afektivna decentracija je u uzajamnoj vezi sa saznajnom decentracijom. Pijaže u tom
kontekstu tumači pojam "hospitalizacije", reakcije deteta na odvajanje od majke ili osobe
299