RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

godine. Uspeh osobe prema kojoj gajimo naklonost, a procenjena je kao superiornija od
nas, izaziva osećanje divljenja; neuspeh osobe, koja nam je simpatična, a procenjena
kao inferiornija od nas, izaziva osećanje sažaljenja.
Mržnja je sentiment u čijoj su strukturi osećanja nenaklonosti, averzije i odvratnosti.
Međutim, da su to jedine komponente one bi dovele do reakcije izbegavanja objekta
mržnje. Činjenice ukazuju da je to emocija koja u sebi sadrži i težnju za pristupanjem
objektu mržnje sa destruktivnim namerama. Sledeća njena odlika je relativna trajnost, jer
mrzimo samo psihološki blisku osobu (koja je u našem životnom prostoru). Kreč i Kračfild
smatraju da se najintenzivnije mrzi osoba koja je sličnih sposobnosti kao što su naše,
slična po mnogim drugim osobinama ali se od nas razlikuje po nekim kritičnim negativnim
osobinama i uz to "opasno" ugrožava naše ciljeve. Isti autori ukazuju da superiornija
osoba, koja je objekt nenaklonosti, izaziva osećanje zlobe, a inferiornija prezir i
omalovažavanje.
Ljubomora je sentiment koji se javlja kao reakcija na realnu ili zamišljenu opasnost da
će voljeni objekt biti izgubljen jer se pojavio rival kome je upućena naklonost voljene
osobe. Kod dece se javlja polovinom druge godine. Jedna od situacija koja izaziva
ljubomoru je novorođena beba (brat ili sestra), kada se obično pažnja roditelja premešta
na novorođenče. Ljubomorno dete reaguje otvoreno (fizička ili verbalna agresija) ili
prikriveno (regresija, strahovi, mucanje, enureza); skrivene reakcije su nesvesne. Frojd je
opisao ljubomoru na odnos između majke i oca (Edipov kopleks, Elektra kompleks).
Ljubomora se manifestuje kao gnev, mržnja, teskoba, osećanje potištenosti, srama, da od
voljene osobe dolazi prezir i odbojnost. Produžena ljubomora je jedan od simptoma
emocionalne nezrelosti. Masen i saradnici (1984) savetuju roditeljima da u periodu
dolaska prinove ne zanemaruju stariju decu. I roditeljima i nastavnicima se sugeriše da
izbegavaju situacije koje su pogodan okvir za pojavu ljubomore.
Zavist je negativna emocija koja se kod ličnosti javlja u situaciji kada opaža da njoj
psihološki bliska osoba poseduje ili ostvaruje nešto za čime i sama žudi. Intenzitet zavisti
uvećavaju činioci koji smanjuju njene šanse: ako je u pitanju redak objekt, ako je
nepravedno stečen, ako se radi o osobi koja ima centralno mesto u njenom životnom
prostoru.
Od emocija vezanih za procenjivanje izdvajamo estetska osećanja. Estetskom
emocijom je obuhvaćen kompleks emocionalnih doživljaja lepog koje izaziva objekt ili
situacija koju doživljavamo ili smo je doživljavali. Nalazi ukazuju da je estetski ukus
vaspitljiv i da se standardi lepog i ružnog menjaju, međutim, individualni estetski doživljaj
često zavisi i od trenutnog psihofizičkog stanja.
U psihologiji muzike ispitivano je afektivno reagovanje dece preko sledećih reaktivnih
potencijala: sposobnosti estetskog procenjivanja, preferencija i muzičkog ukusa. Nalazi
pokazuju da je uočavanje estetskog značenja muzike najviši vid muzikalnosti; uočeno je
da se na uzrastu 8-11 godine značajno uvećava sposobnost estetskog procenjivanja. Sa
uzrastom se postepeno ostvaruje spoj kognitivnog i afektivnog; sredina i obrazovanje
mogu značajno da ubrzaju proces razvoja estetskog procenjivanja. Sistem podsticaja
treba obezbediti u kritičnim periodima detetovog razvoja: temelji preferencija, estetskog
procenjivanja i estetskog ukusa postavljaju se u predškolskom periodu.
Pedagoške implikacije saznanja o emocionalnom razvoju
Goleman (1998) smatra da dolazi vreme kada će škole učiti decu "emocionalnoj
pismenosti". To je preduslov da se razviju komponente emocionalne inteligencije. On
svoju studiju počinje citirajući Aristotela: "Svako se može razljutiti - to je lako. Ali, naljutiti
289