RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

visceralnog sistema nisu registrovane; pri intenzivnim dečjim emocionalnim reakcijama
nije izmerena ni pojava psihogalvanskog refleksa. Dečje emocije su intenzivne i kratko
traju. Kako se smenjuje stimulacija, menja se i pozitivno/negativno emocionalno
reagovanje. Sve ove odlike i neposredno dečje reagovanje, bez emocionalne kontrole,
koje se bitno razlikuje od načina emocionalnog reagovanja odraslih, neuropsiholozi
objašnjavaju činjenicom da na ovom uzrastu potkorni centri, koji se angažuju pri
emocionalnim reakcijama, nisu još pod kontrolom neokorteksa - otuda dominacija
procesa ekscitacije (razdraženja) nad procesima inhibicije (kočenja).
Do promena u emocionalnom izražavanju kod dece, pri kraju predškolskog uzrasta i
na početku školovanja, dolazi pod uticajem kako procesa socijalizacije deteta tako i zbog
razvoja čeonog dela korteksa - povećanjem njegove funkcionalne zrelosti povećava se
uticaj viših struktura korteksa centre (levog režnja prefrontalnog korteksa) na
subkortikalne strukture (limbički sistem). Te promene se ogledaju u porastu emocionalne
kontrole, posebno onih oblika izražavanja emocija koje odrasli ne odobravaju. Međutim,
sa uvećavanjem kognitivne obrade informacija, na koje se emocionalno reaguje,
fiziološke reakcije se pomeraju prema visceralnim organima; postupno počinju da se
smanjuju razlike između opisanog dečjeg/odraslog emocionalnog reagovanja (u načinu
javljanja, izražavanja, intenzitetu, učestalisti i dužini trajanja emocija).
Vrste emocija
Primarne emocije
Emocije koje se prve diferenciraju su osnovne ili primarne emocije: gnev, strah,
radost i tuga. One se javljaju kod dece svih kultura i održavaju tokom čitavog života ali se
način njihovog javljanja i ispoljavanja menja pod uticajem učenja. Prve tri najčešće
povećavaju tenziju i podstiču na aktivnost, dok je tuga emocija niske tenzije i aktiviteta.
Gnev i radost sadrže težnju ka cilju, dok je strah emocija izbegavanja, bežanja od
opasnosti.
Ljutnja se javlja kada neka prepreka (fizička ili socijalna) sprečava aktivnost ili
postizanje nekog cilja, što dovodi do osujećenja (frustracije); od važnosti cilja, trajanja
osujećenja i nivoa tenzije emocija gneva se javlja u rasponu: od blage ljutnje do stanja
besa. Ljutnja može biti praćena direktnom ili pomerenom agresijom. Sa uzrastom fizičke
agresivne reakcije opadaju a verbalne rastu; međutim, zbog nepovoljnih posledica koje
ove reakcije izazivaju dete uči da kontroliše ispoljavanje ove emocije.
Strah se javlja u situaciji (stvarnoj ili anticipiranoj) koja preti integritetu organizma
(ličnosti). Strah izazivaju neočekivane promene, jer smanjuju kontrolu nad situacijom, a
uvećava ga neizvesnost (sumnja) da se opasnost može izbeći ili savladati. Strah prate
intenzivne promene u organizmu i ponašanju (promene u radu vitalnih organa, bledilo,
znojenje, drhtavica, bekstvo, skrivanje ili agresija). I ova emocija se može javiti u širokom
rasponu: od manjeg straha do afekta užasa (doživljaj nesreće sa strašnim posledicama
uz osećanje da se na nju ne može uticati). Opažanje straha kod drugih često izaziva
paniku ("emocionalnu zarazu"), čak i kad posmatrač nezna kakva to opasnost preti. Strah
koji ispoljava majka prenosi se i na dete koje to opaža.
U školskoj situaciji javlja se trema: strah od javnog nastupa, strah od ispita. Psiholozi
ukazuju da postoje fiziološki efekti treme (povišen stepen tenzije), psihološki aspekti
treme (opažanje predstojeće situacije kao "opasne" i "ugrožavajuće", što uvećava
strepnju) i komponente treme koje se ispoljavaju u ponašanju (izbegavanju aktivnosti
učenja, izbegavanje ispita, javnog nastupa). Razrešenje problema treme zahteva upravo
286