RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Različite organske osnove, različita svojstva nervnog i endokrinog sistema, dovode i do
razlika u ispoljavanju temperamenta kod dece odmah nakon rođenja. Masen i saradnici
(1984) navode empirijske nalaze (Thomas & Chess, 1977) na osnovu kojih su ispitana
deca klasifikovana na: (a) spokojne (lako vaspitljive - 75%), to su bodra deca sa pravilnim
ritmom hranjenja i spavanja, prilagodljiva; (b) decu sa poteškoćama (teško vaspitljive -
10%), ako su neurednog ritma sna i hranjenja, povišene uzbudljivosti; (c) usporene
(15%), relativno neaktivnu decu, sporu u prilagođavanju novinama ali kad ih upoznaju
postaju aktivnija. Longitudinalnim praćenjem iste dece istraživači su utvrdili postojanost
temperamenta: i u sedmoj godini deca druge grupe, sa poteškoćama, imala su više
emocionalnih problema nego druge dve grupe.
Gudinaf je (1932) na devojčici koja je od rođenja bila slepa i gluva ustanovila isti
redosled javljanja i izražavanja primarnih emocija, kao kod normalne dece. Ovo potvrđuje
ulogu sazrevanja, pošto je ovde isključen faktor učenja.
I nalazi da se emocije razvijaju istim redosledom u različitim socijalnim sredinama
(kulturama) ukazuju na njihovu zavisnost od procesa sazrevanja (K. Bridžes).
O učenju emocija, naglašenije od ostalih psiholoških škola, govore bihevioristi. Oni
smatraju da su samo primarne emocije urođene, ali se i one dalje razvijaju učenjem - koje
njihovo nastajanje povezuje sa različitim objektima i situacijama. Votson je izveo prve
eksperimente stvaranja emocije straha kod dece uslovljavanjem.
Emocije se uče identifikacijom (poistovećivanjem) i podražavanjem (imitacijom), što
potvrđuju primeri identičnog emocionalnog reagovanja deteta i majke na iste objekte i
situacije. U emocionalnom razvoju predškolske dece uči se i kontrola vlastitih emocija i
prepoznavanje emocija drugih. Decu treba od ranog detinjstva učiti da energiju emocija
usmeravaju na socijalizovan način (kroz igru i druge korisne aktivnosti); time se smanjuju
emocionalni ispadi i/ili potreba za kočenjem i potiskivanjem emocija. Razvojni psiholozi
ukazuju da je za emocionalni razvoj deteta bitno da ono od ranog uzrasta doživljava da je
okruženo ljubavlju i brigom svojih najbližih. Roditelji koji pohvalama reaguju na određeno
ponašanje ili postignuće daju detetu emocionalni podsticaj da se u tom smeru razvija.
Emocije dece su najčešće vezane za konkretne situacije i zbivanja pa se preko malih
"dela" deteta, čije hvaljenje/kuđenje izaziva osećanja ponosa/stida, krivice ili
samopoštovanja, utiče da se stvaraju afektivne osobine ličnosti koje pomažu detetu da
izgradi realniju sliku o sebi, bolje razume sebe i druge. Međutim, i vaspitači će bolje
razumeti i usmeravati ponašanje dece ako poznaju zakonitosti psihofizičkog razvoja na
pojedinim uzrastima.
Pojavu nepotpune kontrole emocija u ranom detinjstvu neuropsiholozi dovode u vezu sa
dostignutom funkcionalnom zrelošću korteksa: sa razvojem čeonog dela korteksa povećava se
uticaj viših struktura korteksa na subkortikalne centre (levog režnja prefrontalnog korteksa na
limbički sistem). To utiče da procesi ekscitacije (razdraženja) i inhibicije (kočenja) postaju sve
uravnoteženiji; na predškolskom uzrastu dominantniji su prvi procesi. Povećani uticaj neokorteksa
dovodi do jačanja autonomnih voljnih ponašanja i bolje kontrole emocija.
Karakteristike dečjih emocija
Opravdano je govoriti o karakteristikama dečjih emocija jer se one bitno razlikuju od
emocija kod odraslih. Te razlike su uočljive u načinu njihovog javljanja, izražavanja,
intenzitetu, učestalisti i dužini trajanja. Utvrđeno je da deca reaguju neposredno na sve
promene: stimulacije iz organizma i okoline; emocionalne reakcije su uočljive po
spoljašnjim manifestacijama: ekspresiji i pokretima tela. Najranije manifestacije su plač i
globalne senzomotorne aktivnosti, pokreti celog tela. Nalazi pokazuju da emocionalne
reakcije zahvataju snažno angažovanje mišića - spoljašnje pokrete, dok reakcije
285