RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

• proces: koji posreduje između organizma i sredine; dispozicija, (Ryly, Piaget,
Wertheimer);
• evaluativnu dimenziju: suđenje (Jensen, Hudson).
Ivić i saradnici (1976) ukazuju da od početka ovoga veka postoje dve osnovne linije
istraživanja inteligencije:
• eksperimentalna: teorijski pristup koji pokušava da odredi šta je inteligencija, koji su
procesi i oblici njenog funkcionisanja;
• psihometrijska: merenje inteligencije, proučavanje individualnih razlika i testiranje,
izrada i usavršavanje mernih instrumenata.
Još od Bineovog doba otvorene su dileme o inteligenciji, kao što su: jedna opšta ili
više nezavisnih sposobnosti; proste (čulne, motorne) i složene (više mentalne) funkcije
kao pokazatelji sposobnosti; verbalna i neverbalna priroda inteligencije; odnos između
pamćenja (znanja) i inteligencije; pitanje stečenosti i urođenosti inteligencije.
I savremeni pristupi izučavanju inteligencije još uvek pokušavaju da, uz nove, razreše
ove stare dileme. Najveći broj autora savremenih istraživanja inteligencije može se
svrstati u psihometrijski, eksperimentalni, kognitivni, razvojni ili biološki pristup. Međutim,
jedan broj autora vidi perspektivu u kombinovanim pristupima: eksperimentalnokognitivnom,
kognitivno-razvojnom, kognitivno-informacionom pristupu (Stankov, 1991;
Baucal, 1998).
Struktura inteligencije
O prirodi mentalne organizacije ličnosti i strukturi inteligencije prve su pokušale da
daju odgovor faktorske teorije sposobnosti.
Engleski psiholog Spirman (Spearman, 1904) je, primenjujući postupak faktorske
analize, prvi dao dvofaktorsku teoriju inteligencije. Uspeh u rešavanju problem situacije
zavisi od dve grupe faktora:
• opšteg, generalnog faktora inteligencije (g) koji utiče na mentalno funkcionisanje u
svim situacijama;
• specifičnih faktora (s) koji dolaze do izražaja u rešavanju određenih problema ili
obavljanju određenih poslova. Kasnije je, na osnovu međusobne povezanosti, ove
specifične faktore Spirman grupisao u verbalne, numeričke, perceptivne i druge.
Američki psiholog Terston (Thurstone, 1938) je primenio multifaktorsku analizu i
izdvojio sedam primarnih sposobnosti koje su nesvodive na faktor "g". Dajemo kratak
prikaz tih faktora:
S - spacijalna (prostorna) sposobnost (brzo i precizno predstavljanje, zamišljanje ili
vizuelizacija odnosa u prostoru);
P - perceptivni faktor (brzo i tačno opažanje prisutnih podataka, vidna diskriminacija);
N - numerički faktor (brzo, lako i uspešno operisanje brojevima u računskim
operacijama);
V - verbalni faktor (sposobnost razumevanja reči i jezika uopšte, shvatanje napisanog
i verbalno zaključivanje);
W - verbalna fluentnost (sposobnost brzog produkovanja reči, bogatstvo rečnika, lako
pronalaženje reči da se izrazi misao ili reči koje počinju na isto slovo);
M - faktor pamćenja, memorije (kapacitet neposrednog pamćenja, radne memorije,
lako zadržavanje i međusobno povezivanje utisaka);
270