RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Bliža analiza teorije Čomskog pokazala je da je nedovoljno razrađena semantička
struktura leksičkih jedinica. Bavljenje ovim problemom dovelo je do teorije leksičkih
funkcija i transformacija sinonimnosti. Pokazalo se da leksičke jedinice koje čine
semantičku osnovu govora grupišu u parove na osnovu relativno malog broja tipova
leksičkih funkcija.
Nakon ovih saznanja istraživači su se usmerili analizi mehanizma pretvaranja misli u
iskaz i obrnuto (model "Smisao - Tekst"). Oni žele da opišu nivoe na kojima se događa taj
prelaz i osnovna pravila tog procesa. Najdublji nivo su semantički zapisi (semantičke
predstave, sistem simultanih smisaonih shema); sledeći nivo je dubinsko-sintaksička
struktura. Lurija smatra da se od semantičkih zapisa na ovaj nivo prelazi pomoću
unutrašnjeg govora. Sledeći nivo su površinsko−sintaksičke strukture koje se dalje
sukcesivno razvijaju morfološki, fonološki i fonetički - ka spoljnoj gramatičkoj strukturi
oformljenog iskaza.
Kako se u govornom saopštenju uporedo sa izlaganjem sadržaja misli, uporedo sa
prenošenjem značenja, izražava i subjektivni smisao - afektivni odnos prema tom
sadržaju? Lurija ukazuje da, umesto formalnih sredstava sintakse, afektivni smisao
određuje organizacija rečenice, prozodijska sredstva (raspored pauza, akcentovanje,
unošenje potrebne intonacije). Prozodijska sredstava posebno se ispoljavaju u
umetničkoj interpretaciji, bilo teksta ili muzike, i određuju njihov unutrašnji smisao -
osnovnu poruku. Tako prozodijska organizacija osigurava semantičku stranu saopštenja.
Ima osnova da se tvrdi da od mogućnosti slušaoca (čitaoca) koji prima poruku i
interpretatora muzike, da u preradi sadržaja pređe sa površinske na dubinsku sintaksu, a
od ove na najdublje nivoe semantičkih zapisa - zavisi "dubina" razumevanja poruke ili
umetnički nivo interpretacije.
Načini proučavanja i podsticanja govornog razvoja dece
Proučavanje govornog razvoja vezano je za tri područja: područje govornog
opažanja, govornog izražavanja i govornog razumevanja. Pored proučavanja spontane
komunikacije deteta sa okolinom, kao značajnog izvora informacija o detetovim govornim
kompetentnostima, istraživači se za proučavanje govornog razvoja često služe
polustrukturiranim i strukturiranim tehnikama. Pri tome se koriste socijalno referentna
komunikacija i dečje pripovedanje. Socijalno referentna komunikacija je komunikacija u
situaciji, koja od deteta (govornika) zahteva, da slušaocu opiše predmet koji on ne vidi ili
oceni efikasnost saopštenja. Takav način saopštavanja je za predškolsku decu zahtevan
zadatak jer je pri tome značajan kontekst u kome protiče. Dečje pripovedanje se bazira
na korišćenju slika, slikovnica, nekoliko nepovezanih rečenica - a od dece se zahteva da
oblikuju koherentne priče.
U nekim studijama praćen je uticaj planskog i redovnog čitanja dečje literature na
razvoj govorne kompetentnosti dece. Analizom odgovora na standardizovanoj lestvici
govornog razvoja i dečjeg pripovedanja priča, nađeno je da deca u E grupi (stara 4-5 g)
imaju značajno više rezultate na lestvici govornog razvoja i viši razvojni nivo u
pripovedanju priča.
Osobenosti govora na mlađem školskom uzrastu
Da li su sa polaskom u školu deca spremna za efikasnu govornu komunikaciju kakvu
škola zahteva? Masen (1984) umenje razgovaranja zasniva na sledećim veštinama:
veštini slušanja, govorenja po redu, uzimanja u obzir iskustva, navika, interesa i potreba
sagovornika; uzdržavanja od dominacije u razgovoru, ne prekidati sabesednika; osetiti
261