RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

• dete samo pravi govorni iskaz sastavljen prema pravilima koja samo otkriva iz
jezika.
Braun posebno ukazuje na ovaj proces dečjeg otkrivanja pravila sintakse i semantike,
koji je najteže objasniti. Pogreške koje dete pravi u iskazu govore o tome da ono uči,
otkriva pravila, izlaže se podražavanju i "popravljanju", što je put da napreduje u
govornom razvoju.
I drugi autori, posebno sociolingvisti, naglašavaju značaj socijalnog konteksta i nalaze
da i jezik okoline sa kojim se dete susreće ima svoje osobenosti (semantičke, sintaksičke,
fonološke), koje su rezultat sistematskog prilagođavanja odraslih jezičkom saznajnom
nivou deteta.
Luis (Lewis, M., 1957, 1963) proučava dečji govor posmatranjem deteta u celini.
Vredni pažnje su njegovi principi kojih se pridržavao u izučavanju jezika: voditi računa o
tome šta dete kaže, kada i kome kaže, kako njemu odgovaraju drugi, kako ono odgovara
drugima. Za Luisa učenje jezika je dinamička celina u kojoj dete u interakciji sa sredinom
od prvog dana koristi glasove u istoj funkciji u kojoj se koristi govor odraslih.
Semantički usmerena istraživanja razvojne psiholingvistike nametnula su potrebu da
se uvede kognitivistička teza o uslovljenosti govora saznajnim razvojem. Još su radovi
Pijažea i njegovih saradnika pokazali da su saznajne kategorije nužan uslov za javljanje
govora. Preverbalna (praktično - situaciona) komunikacija deteta i odraslog u toku
zajedničke aktivnosti priprema uslove za pojavu i razvoj simboličkih funkcija i razvoj
govora. Prvi iskazi dece obično se odnose na ono što dete već razume i poznaje, na ono
što mu je interesantno - što privlači njegovu pažnju. Slobin (1979) pretpostavlja da dete
ovladava sposobnostima, principima i metodama koje dosledno sledi pri usvajanju i
tumačenju govora. On ističe da deca posebnu pažnju pridaju završetku reči, redu reči i
korišćenju opštih pravila a izbegavanju izuzetaka. Korišćenje ovih metoda, za analizu i
interpretaciju pojava okoline - a u tom sklopu i govora, povezano je sa pravilnošću ranog
dečjeg govora.
Međutim, pokazalo se da je saznajni razvoj nužan ali ne i dovoljan uslov. Treba
rasvetliti ulogu motivacionih, dinamičkih faktora i prirodu procesa usvajanja govora.
Pokazalo se da neke složene sintaksičke strukture nastaju tek na određenom nivou
kognitivnog razvoja; ali drugi nalazi govore da neke gramatičke konstrukcije dete počinje
da koristi pre javljanja odgovarajućih intelektualnih operacija pomoću kojih može da
razume šta se njima označava.
Može se zaključiti da je u poslednjim decenijama ostvaren krupan napredak u
teorijskom i empirijskom znanju o razvoju govora deteta. Ali isto tako i da tek predstoji da
se započetim interdisciplinarnim pristupom stigne do novih otkrića koja će objasniti
međusobne odnose govora i drugih psihičkih funkcija koje su sa njim u kauzalnom
sistemu i određuju razvoj i ponašanje ličnosti.
Odnos govora i mišljenja
Pijaže
Pijaže polazi od odnosa jezika i mišljenja i razmatra ga sa tačke gledišta obrazovanja
inteligencije i, naročito, logičkih operacija.
Pijaže je zaključio da mišljenje prethodi govoru, a govor temeljno preobražava
mišljenje, preko razvijenije shematizacije i pokretljivije apstrakcije. Nalazi ukazuju na
uzajamno dejstvo jezičkih mehanizama i operacionih mehanizama. I ovde je jezik
258