RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Teorije o usvajanju govora
I pored obilja radova o razvoju dečjeg govora malo je radova koji proučavaju dečji
govor u celini. Još je manje studija sa holističkim pristupom - koje proučavaju razvoj
govora u sklopu razvoja deteta u celini. Brejn (Braine, 1963) uočava da su psiholozi,
krajem 19. i početkom 20. veka, počeli sa izučavanjem jezičkih struktura; nakon toga
dominiraju pristupi sa pozicija S → R teorija, da bi nakon 50-tih godina započelo veoma
plodno interdisciplinarno proučavanje govora, kada se razvijaju i posebne naučne
discipline koje se bave proučavanjem jezika.
Skiner (1957) "verbalno ponašanje" klasifikuje u motorne reakcije i tumači ga kao
sadejstvo S→R faktora u danoj situaciji, a ne na osnovu njihovih značenja
("mentalističkih" procesa). Otuda i u objašnjavanju usvajanja govora Skiner polazi od
principa operantnog učenja u kome je potkrepljenje uvek socijalne prirode. Suština ovog
bihejviorističkog tumačenja je da dete slučajno emituje prve glasove ili podražava govor
drugih, a ovi se potkrepljenjem mogu oblikovati i učvršćivati - da iz njih nastane bogatstvo
govora. Detaljnije govoreći to su sledeće situacije:
• dete imitira glas koji čuje od roditelja, a roditelji ovo podražavanje nagrađuju;
• dete slučajno izgovori neki glas što izaziva reakciju roditelja da zadovolji neku dečju
potrebu, što dovodi do dečjeg ponavljanja tog glasa u odgovarajućoj situaciji;
• verbalna reakcija može biti stečena po "dodiru", dete izgovara neki glas u trenutku
kada na njega deluje neka draž, i kasnije ponavlja taj glas kada se pojavi ista draž.
Međutim, u objašnjavanju kako nastaju složenije verbalne konstrukcije ova teorija
nailazi na ozbiljne teškoće da identifikuje draž-odgovor-potkrepljenje u takvom govornom
ponašanju.
Ni Ozgudova (Osgud, 1957) medijaciona teorija nije mogla da objasni složena
rečenička značenja. Ozgud ističe da je verbalno ponašanje modifikovano značenjima koja
pridajemo stvarima. To ilustruje primerom uslovljavanja (videti donju shemu). Ako se reč
"pauk" izgovara više puta sa stvarnim pokazivanjem pauka, ona će postati uslovna draž.
Ozgud pretpostavlja da je posredi uslovljavanje samo jednog dela, a ne ukupne
spoljašnje reakcije (na prirodnu draž). Proces teče tako što ova unutrašnja medijaciona
reakcija (rm) izaziva unutrašnju draž (sm) koja posreduje da se javi nova spoljašnja
reakcija da datu reč:
Ozgud daje posebnu tehniku semantičkog diferencijala pomoću koje se mere
značenja predstavljena sa rm - sm.
Sam Ozgud ističe da njegova teorija ne može da objasni složena verbalna ponašanja.
Otuda je teorija potkrepljenja veću pažnju poklonila govornoj produkciji nego analizi
procesa koji obezbeđuju razumevanje govora. Potkrepljenjem se ne može objasniti
usvajanje i korišćenje gramatičkih pravila i principa, načina na koji dete dolazi do
poimanja principa pravilnog i doslednog sjedinjavanja fonema u reči, a takođe i reči u
rečenice.
Rečenica je nešto više od ukupnog značenja reči iz kojih je sastavljena. Očito je da
se rečenica ne može razumeti bez poznavanja (uviđanja) strukturalnih odnosa između
pojedinih reči.
256