RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

azumevanje procesa usvajanja govora. Semantički razvoj prethodi sintaksičkoj
realizaciji.
Najpre se razvija situacioni govor. Izgovoreno može imati instrumentalnu, regulativnu,
interakcijsku ili personalnu ulogu. Kasnije nastaje konteksni govor (heuristička,
imaginativna, informativna uloga), razvija se dijalog, dete shvata socijalni svet i svoju
ulogu u njemu. Konteksni govor se ubrzanije razvija sa pisanim govorom koji mora da
bude osmišljen i ima u sebi apstraktnu sadržinu, pored konkretne tematike.
Funkcija govora
Još je Vunt (Wundt, W., 1912) ukazao na ekspresivnu funkciju govora: izražavanje
misli, želja, raspoloženja. Drugi ističu instrumentalnu funkciju govora, njime se: moli, traži,
zapoveda, zabavlja.
Za Luisa (Lewis, 1951) govor ima tri funkcije:
(1) izražavanje emocija,
(2) reprezentativnu (stoji umesto stvari i ukazuje na njih),
(3) evokativnu ili socijalnu (pobuđuje odgovore kod sagovornika).
Pijaže i Makartijeva vrše podelu na egocentrični i socijalizovan govor.
Egocentričan govor:
- eholalija (dete sa uživanjem ponavlja slogove ili reči),
- monolog (dete glasno govori samo sebi, kao da misli naglas),
- monolog udvoje (dete glasno govori u društvu drugih ali ne očekuje da se oni
uključe kao sagovornici).
Socijalizovan govor:
- adaptirana informacija (ovaj dečji iskaz je uvod u dijalog, razmenu mišljenja i
uticanje na akciju drugih),
- kritika i ruganje (govorno reagovanje na ponašanje drugih),
- naredbe, žalbe i pretnje,
- pitanja i odgovori,
- socijalne fraze ("Molim", "Hvala"),
- dramska imitacija (govor u igri uloga kojim se podražava govor odraslih: razgovor
telefonom, razgovor lekara sa bolesnikom).
Na osnovu nalaza novijih ispitivanja zaključeno je da je Pijaže u značajnoj meri
potcenio govornu komunikaciju male dece. Dvogodišnje dete u razgovoru sa odraslima
daje kratke iskaze ili ponavlja ono što oni kažu. Kod deteta od tri godine u polovini
njegovih odgovora javljaju se nove informacije primerene iskazu odraslog. U razgovoru
sa drugim detetom postavlja pitanja o tome šta je rekao ili uradio sagovornik. U četvrtoj
godini dete već usklađuje razgovor sa potrebama sabesednika. U igri zahteve često
izražavaju u indirektnoj formi: "Možeš li mi dati čekić?" - jer na takav zahtev drugo dete
češće reaguje pozitivno nego na direktni zahtev (Mussen et al., 1984).
255