RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Vajner (Weiner, 1979) u svojoj atribucionoj teoriji motivacije u taksonomiji uzroka
uspeha i neuspeha uvodi tri uzročne dimenzije: mesto (unutrašnje/spoljašnje), kontrolu
(pod kontrolom/van kontrole) i stabilnost (stabilan/nestabilan).
Vajner (1979) posebnu pažnju posvećuje analizi psiholoških posledica do kojih dovodi
vezivanje postignuća za različite faktore, a samim tim i različite uzročne dimenzije.
Dimenzija stabilosti utiče na to kakva će biti procena i očekivanje promena u
uspehu ili neuspehu.
Lokalizacija mesta povezana je sa emocionalnm reakcijama i samoocenom ličnosti.
Psihološki efekti mogućnosti kontrole dolaze do izražaja u toku interakcije sa
okolinom - pri ocenjivanju, odlučivanju o pružanju pomoći i pri formiranju sentimenata.
Faktor uspešnosti kao determinanta razvoja i menjanja ličnosti
Nalazi Bluma i njegovih saradnika, da su karakteristike ličnosti i preduslovi i "produkti"
školskog postignuća, potvrđeni su i u istraživanjima autora koji proveravaju postavke
atribucione teorije i postavke teorije samoocene ličnosti.
Međutim, dok Blum i njegovi saradnici govore o uticaju trajnijeg doživljavanja uspeha
ili neuspeha na promene afektivnih karakteristika ličnosti, novija istraživanja ukazuju na
posledice vezivanja uspeha ili neuspeha za pojedine uzroke i uzročne dimenzije.
Potvrđeno je da su primarni efekti dimenzije stabilnosti povezani sa očekivanjem
promena u budućem postignuću. Na primer: povezivanje ishoda sa stabilnim uzrocima
uvećava očekivanja posle uspeha a smanjuje posle neuspeha - u većoj meri nego
povezivanje ishoda sa nestabilnim uzrocima.
Ako učenik koji je neuspešan smatra da je to zbog niskih sposobnosti, onda je teško
motivisati takvog učenika jer je uzrok stabilan i van kontrole ličnosti. Lakše je motivisati
učenika koji neuspeh povezuje sa nedovoljnim ulaganjem napora, jer je u pitanju stabilan
uzrok koji je pod kontrolom subjekta.
Nalazi Vajnera i njegovih saradnika ukazuju da se primarni efekti povezivanja uzroka
postignuća sa dimenzijom mesta manifestuju kroz promene u emocionalnim reakcijama i
samooceni ličnosi. Oni ukazuju da se uz stalne emocionalne reakcije koje prate uspeh
(ponos i zadovoljstvo), u zavisnosti od opaženog uzroka javljaju i specifične posledice:
sposobnosti - kompetentnost, samopouzdanje; napor - relaksacija; druge osobe -
zahvalnost. Takođe i povezivanje neuspeha sa pojedinim uzrocima, pored stalnih reakcija
(nezadovoljstva, stida), izaziva i posebne reakcije: niske sposobnosti - nekompetentnost;
nedovoljan napor - osećanje krivice i stida; druge osobe - agresivnu reakciju.
Novija istraživanja ukazuju na posledice vezivanja uspeha ili neuspeha za pojedine
uzroke, a posebno za uložen napor i sposobnosti (Weiner, 1972, 1974, 1979; Weiner &
Brown, 1984; Covington & Omelich, 1972, 1979, 1984). Nalazi istraživanja otkrivaju da
povezivanje neuspeha sa niskim sposobnostima izaziva kvalitativno drugačije
emocionalno reagovanje od povezivanja neuspeha sa nedovoljnim učenjem, niskim
naporom. Koji faktor snažnije utiče na promene u samooceni vrednosti ličnosti? Šta
će za učenika biti važnije: da održi i uveća dobro mišljenje o svojim sposobnostima ili o
svojim kapacitetima da naporno uči? Odgovori na ova pitanja imaju poseban značaj
za obrazovnu praksu.
Predstavnici teorije samoocene ličnosti očekuju da će to biti onaj faktor koji snažnije
utiče na samopoštovanje - promene u samooceni vrednosti ličnosti. Multivarijantna
analiza izvršena u prirodnim školskim uslovima ukazuje da su sposobnosti dominantniji
faktor za postignuće i osnovni izvor promena samoocene vrednosti ličnosti - zbog
225