RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

vidovima podsticanja (igračka, čokolada i sl.), onda vidimo da se radi o zrelim stavovima
prema školskom načinu života. To bi, u stvari, bili pokazatelji psihološkog, intimnog
prihvatanja novog načina života u koji dete treba da stupi.
Odnos prema drugim osobama. - Možemo reći da se ovde radi o usklađivanju
sopstvenog ponašanja sa ponašanjem drugih osoba u interakciji.
Situaciju organizovanog školskog učenja možemo shvatiti i kao svojevrsnu
komunikaciju između učitelja i učenika. Ruski autori, Lisina i njeni saradnici (1986), stoga
govore o komunikativnoj zrelosti za školu. Komunikacija je složena delatnost koja
obuhvata ne samo razmenu poruka između učesnika, već i niz drugih pojava kao što su:
odnos prema partneru u komunikaciji, potom kako se on opaža, procenjuje, koje potrebe
komunikacije zadovoljava, koji motivi pokreću aktere komunikacije, kojim se sredstvima
ostvaruje komunikacija i kakav je sadržaj poruka koje se prenose. Za uspešno obavljanje
komunikacije važna je razvijenost i usvojenost nekih veština, ili normi međusobnog
ponašanja u procesu komuniciranja. Masen i saradnici (1984) - navodi sledeće veštine
verbalne komunikasije: "Veština razgovora se zasniva na nekolikim socijalnim navikama:
pridržavanju pravila da se govori po redu, uvažavanju iskustva, navika, interesa i potreba
sabesednika, uzdržavanju od dominacije u razgovoru, ne prekidanju sagovornika,
uviđanju kada tvoj iskaz nije shvaćen, razjašnjavanju iskaza, ispoljavanju pažnje i
spremnosti da se produži komunikacija neverbalnim sredstvima, na primer, pogledom i
sl.".
Komunikacija deteta sa socijalnom sredinom je nužan uslov normalnog razvoja. Ali i
sama komunikacija se razvija i menja. . Ta promena odnosa prema odraslom omogućava
detetu da se usredsredi na zadatak, da ga prihvati i da ne reaguje na zbivanja u okolini.
Kod deteta sa ovim oblikom komunikacije je snažno izražena potreba za uzajamnim
razumevanjem i empatijom, i kao posledica toga adekvatnije reagovanje na pohvale i
prekore odraslih. Njegovo je ponašanje uslovljeno ukupnim kontekstom i podređeno je
cilju. Dete se orijentiše ne samo na neposredne odnose sa odraslima (učiteljom), ne
samo na trenutnu situaciju, već i na svesno prihvaćene zadatke, norme, pravila.
Shvatajući uslovnost situacija dete u samoocenu unosi povratne informacije, razlikuje
pojedine (vaspitne) postupke od opšteg stava vaspitača prema sebi. Ponašanja se
intelektualizuju, postaju shvaćena, a ta shvaćenost (ili svest o...) omogućava pojavu
voljnosti funkcija i ponašanja (Vigotski).
Socijalna zrelost deteta ispoljava se i u odnosu prema vršnjacima a ne samo prema
odraslima. Menja se to kako dete opaža i procenjuje vršnjake, kakav odnos sa njima
uspostavlja, kakvu komunikaciju sa njima održava. Na početku školovanja dolazi do
raznovrsnijeg opažanja vršnjaka. Umesto vidljivih fizičkih svojstava i pojedinačnih
postupaka, dete počinje da otkriva i unutrašnju stranu ličnosti. Opisi vršnjaka postaju
apstraktniji, upućuju na interesovanja i na neka karakterna svojstva. Međusobno
usaglašavanje i saradnja u situaciji zajedničkog zadatka postaju mogući i ostvarljivi.
Dodajmo, na kraju, da se nabrojane karakteristike socijalnog ponašanja, naročito
adekvatni odnosi sa odraslima i vršnjacima, mogu osmišljenim programom razvijati i
podići na viši nivo.
Kako prvaka uvesti u aktivnost učenja, da zna kako da uči
Posebnu pažnju posvećujemo aktivnosti učenja i njenim strukturalnim
komponentama. U njoj se mogu izdvojiti tri aspekta: 1) zadatak, cilj, problem učenja; 2)
postupci, sama radnja učenja i 3) (samo)kontrola učenja.
221