RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

DEČJA IGRA
Osobenosti igre kao delatnosti
"Igra je ozbiljno zanimanje"
Đačenko i Lavrentjeva
Igra je aktivnost koja najpotpunije ostvaruje psihofizički razvoj deteta. Igra se po
svojim osobenostima razlikuje od svih ostalih aktivnosti. Ona proizilazi iz unutrašnje
potrebe deteta - odlikuje je spontana, slobodna i originalna aktivnost deteta.
Karakteristike, smisao, vrednosti i suština igrovne aktivnosti sadržane su u određenjima
igre autora koji su je izučavali.
"Igra predstavlja zonu narednog razvitka deteta. U igri je dete uvek više od svog
prosečnog uzrasta, za glavu više od samog sebe. Igra u kondezovanom vidu sadrži u
sebi, kao u fokusu lupe, sve tendencije razvoja" (Vigotski, 1996).
"Igra se može definisati kao dobrovoljna i često spontana aktivnost najrazvijenijih
životinjskih organizama i čoveka, kojoj nije svrha podmirivanje životnih potreba, već
rekreacija, učenje, trošenje viška energije" (Furlan, 1981).
"Igra je voljna aktivnost koja se vrši bez krajnjeg cilja i, u celini, sa uživanjem ili
očekivanjem uživanja. (U izvesnim elementima u igri može da se ne uživa) " (Ingliš i
Ingliš, 1972).
Razvojni psiholozi posvećuju veću pažnju igri tek od tridesetih godina dvadesetog
veka. Igra je privukla pažnju ne samo zato što je ona dominantna aktivnost deteta, već
zato što je povezana sa fizičkim razvojem, razvojem intelekta, motiva, procenjivanjem
vrednosti, emocionalnim razvojem i razvojem ličnih osobina.
Igra doprinosi tome da u procesu socijalizacije deteta budu ravnomerno zastupljene
aktivnosti ponavljanja obrazaca odraslih i njihovo menjanje - jer bi u suprotnom
ponašanje bilo stereotipno ili haotično. Učeći nametnute obrasce ponašanja dete
ovladava postupcima koje će ponavljati, međutim, uvodeći u njih određene promene dete
razvija sopstveni odnos prema realnosti i uobličava svoju individualnost. U igri dete
podražava odrasle ali na svoj sopstveni način u kome standardne obrasce ponašanja
"igra" na način koji proizilazi iz njegovog bića - i kako mu obično nije dopušteno u
odnosima sa odraslima. Otuda i značaj igre za dečji stvaralački odnos prema životnoj
sredini.
Teorije igre
Rane teorije prikazuju igru kao razonodu, rekreaciju, aktivnost u kojoj se troši "višak"
energije (Spenser, Šiler). Međutim, ovakvo određenje igrovne aktivnosti više se odnosi na
igru odraslih. Stenli Hol je pokušao da na igru primeni princip da je "ontogeneza
rekapitulacija filogeneze". Međutim, analiza igre uloga pokazuje da u njoj deca
"proigravaju" aktivnosti i uloge osoba iz svoje okoline, a ne, za savremeni život,
"nekorisne delatnosti predaka".
Po teoriji K. Grosa igra, pre svega, predstavlja prvu pripremu za ozbiljan život. Gros
smatra da ima isto toliko igara koliko ima i nagona (npr. lov, borba, ljubav i dr.). Gros i
njegovi sledbenici u teoriju unose dopunu: da dete u igri usavršava i fiksira novostečene
funkcije. Polazeći od ove najopštije karakteristike Gros je naziva teorijom treninga ili
samovaspitanja.
193