RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

u skladu sa njegovom radoznalošću. Kako detetu odgovarati? Razvojni psiholozi kažu da
je najbolje da odrasla osoba, kojoj dete postavlja pitanja, daje takve odgovore koji će
izazivati novo pitanje deteta. Dete je usredsređeno na ono što ga interesuje a ne na
odraslog koji mu tu pojavu objašnjava; dete je u stanju da uči po programu koji samo
određuje, a program odraslog je uspešan ako se uklapa u dečji program (Vigotski). Kod
ovog oblika komunikacije izražena je potreba deteta za uvažavanjem, cenjenjem; bez tog
preduslova dete ne može realizovati svoju želju za saznavanjem.
Socijalna komunikacija - se javlja pri kraju predškolskog uzrasta. I za nju je
karakteristična velika dečja radoznalost ali se ovoga puta pitanja dece odnose na
socijalne pojave, na svet ljudi i njihovih odnosa, prava, dužnosti i obaveza. Dete kao da
prvi put otkriva odraslog u većem broju svojstava i funkcija. Dolazi do znatno dubljeg i
diferenciranijeg opažanja i procenjivanja odraslih ljudi. Dete postaje svesno da odrasli
može imati različite funkcije i da su neka specifična ponašanja vezana upravo za te
funkcije. Dominantan motiv kod ovoga oblika komunikacije je usmerenje deteta na
partnera, socijalne uloge i odnose. Ličnosni motivi u samoj komunikaciji dobijaju svoje
konačno zadovoljenje. Dok se ranije radilo o tome da dete aktivno učestvuje u
komunikaciji (najčešće sa poznatima, prema kojima postoje i jake emocionalne veze)
sada dete, zahvaljujući ukupnom razvoju, postaje svesno tih odnosa. Menja se, znači,
odnos prema odraslom. Usled toga dete je u stanju da se usredsredi na odraslog i na
sama objašnjenja odraslog: ono je u stanju ne samo da gleda, već i da vidi, ne samo da
sluša, nego i da čuje, ono može da sledi instrukcije odraslih. Ta promena odnosa prema
odraslom omogućava detetu da se usredsredi na zadatak, da ga prihvati i da ne reaguje
na zbivanja u okolini. Kod deteta sa ovim oblikom komunikacije snažno je izražena
potreba za uzajamnim razumevanjem i empatijom, i kao posledica toga, adekvatnije
reagovanje na pohvale i prekore odraslih. Pohvale ga vesele, one su mu prijatne. Prekori
ga, naravno, ljute ali ono prihvata da uskladi svoju aktivnost sa primedbama odraslih.
Važno mu je da postigne sa odraslima "zajedništvo pogleda i ocena" (Lisina, 1986).
Otuda ruski autori govore o komunikativnoj zrelosti za polazak u školu. Ta se zrelost
ispoljava u odnosu "prema odraslom kao učitelju, sa jedne strane, i sopstvenom položaju
učenika, sa druge strane" (Smirnova, 1980). To faktički znači da dete sa ovakvom
komunikacijom shvata uslovnost situacije i da se ponaša na nov način, tj. kao učenik.
Orijentacija na partnera u komunikaciji omogućava praćenje onoga što se izlaže,
objašnjava, pa usled toga i prihvatanje zadataka i cilja učenja, a ne samo predmetnog
sadržaja zadatka. Dalje, dete je u stanju da se ne ponaša impulsivno i reaguje na
neposrednu situaciju, već da uzme u obzir šire okolnosti, tj. specifičnost situacije, ono
uvažava funkciju i ulogu učitelja i svoju ulogu učenika. Njegovo je ponašanje uslovljeno
ukupnim kontekstom i podređeno je cilju (voljno-kontekstna komunikacija). Dete se
orijentiše ne samo na neposredne odnose sa odraslima, ne samo na trenutnu situaciju,
već i na svesno prihvaćene zadatke, norme, pravila. Shvatajući uslovnost situacija dete u
samoocenu unosi povratne informacije, razlikuje pojedine (vaspitne) postupke od opšteg
stava vaspitača prema sebi. Ponašanja se intelektualizuju, postaju shvaćena, a ta
shvaćenost (ili svest o...) omogućava pojavu voljnosti funkcija i ponašanja.
Dečje predstave o drugima
Razvoj samosvesti, ja-koncepta, ima odlučujuću ulogu i za građenje odnosa sa
drugima i za predstave o drugima. Do sedme godine dominiraju spoljašnje odlike,
odnosno spoljašnja tačka gledanja - kako nas drugi opisuju. Analogno opisu sebe deca
vide odlike drugih. Do sedme godine opisuju druge po fizičkom izgledu i ponašanju. Kako
187