RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Jedna grupa komponenti (plač, osmeh i dozivanje) su signali kojima dete priziva
staratelja (majku) a druga (privijanje, sisanje, praćenje), ponašanja koja dete dovode do
majčine blizine. Ovim Bolbi ukazuje da je dete aktivan učesnik u toj interakciji.
Faze razvoja afektivne vezanosti
Iz te recipročne interakcije u prvom detinjstvu počinje razvoj afektive vezanosti koja
protiče u više faza:
Prva faza: Orijentacija i signali bez diskriminacije osobe (do približno osme nedelje
detetove starosti). Dete ispoljava različite urođene signale, kao što su težnja uzimanju,
osmeh, uspostavljanje kontakta očima sa drugom osobom i plač, sa kojim odojče priziva
staraoca u svoju blizinu. Kad im se odrasli približi smiruju se, ako su uznemirena, i
izražavaju pozitivne emocije. U tom periodu još nisu vezana za određenu osobu ili osobe.
Druga faza: Orijentacija i signali usmereni ka jednoj (ili više) diskriminisanih osoba (do
približno šestog, sedmog meseca). U njoj deca počinju jače da reaguju (preferencijom) na
osobe koje su sa njima u svakodnevnom kontaktu (referentne osobe). U interakciji sa
njima se nauče kako da utiču na njih, ali istovremeno razvijaju i očekivanje da će se te
osobe na određšene signale odazvati na određen način. Međutim, to je faza u kojoj i
druga osoba, ne samo referentna, može da zaustavi plač deteta i/ili da mu izmami
osmeh.
Treća faza: Održavanje blizine s diskriminisanom osobom putem lokomocije i signala
(počinje između šestog/sedmog meseca i traje do treće godine). U njoj se javljaju sve
komponente vezivanja prema jednoj određenoj osobi (ili prema malom broju osoba). Oko
devetog meseca starosti približno 75% odojčadi izražava intenzivne znake vezanosti za
bar jednu osobu, od godinu i po dana za bar dve osobe (obično oba roditelja). Kada je
majka u blizini dete istražuje okolinu (baza sigurnosti). Ako dete opazi neku novu i
neobičnu sistuaciju približava se majci radi podrške i zavisno od njenog reagovanja
odnosi se prema toj pojavi. Jedan od pokazatelja uspostavljene vezanosti je pojava
straha od nepoznatih osoba. Odojčad počinju da izražavaju i separacijsku anksioznost
ako osoba za koju su vezana nije u njihovoj blizini. Strah od odvajanja raste do približno
petnaestog meseca; to posredno govori o razvoju pamćenja, da su deca sposobna da
prizovu u sećanje osobu, koju ne opažaju u svojoj blizini. Posle trećeg detetovog
rođendana, intenzitet vezanosti za majku počinje da opada. Tada se deca uspešno
adaptiraju na boravak u vrtiću.
Četvrta faza: Uspostavljanje ciljem korigovanog partnerstva (od treće godine pa
dalje). U njoj se razvijaju recipročni odnosi; dete postaje svesno majčinih osećanja i
motiva, što dovodi do višeg nivoa interakcije. Separacijska anksioznost opada jer sa
rastom mogućnosti mentalne reprezentacije i govora dete sve bolje razume razloge
odsutnosti (posao, putovanje i sl.) referentne osobe i sposobno je da predviđanja njen
povratak.
Afektivna vezanost je odlika čoveka tokom čitave ontogeneze. Sledbenici Bolbija
citiraju njegovo gledište da je to pojava koja se proteže "od kolevke pa do groba".
U periodu latencije i školskom uzrastu za dete su važni vršnjaci i druženje. U
adolescenciji se razvija druženje i prijateljstvo sa vršnjacima oba pola. U poznoj
adolescenciji razvijaju se partnerski odnosi, sklapaju brakovi. U odraslom i staračkom
dobu recipročni su međusubni odnosi (odrasle ćerke ili sina za majku i oca; uzajamna
vezanost unuka sa babom i dedom). To potvrđuju nalazi ispitivanja trogeneracijske
vezanosti.
168