RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Odlike temperamenta
Rezultati istraživanja pokazuju da između odojčadi i mališana postoje individualne
razlike i kod temperamenta. Razvojni pristup proučavanju temperamenta je relativno nov.
Među prvim studijama je bila Njujorška longitudinalna studija temperamenta. Autori
(Thomas i S. Chess, 1977, 1984) su na osnovu nalaza razvili devetodimenzionalni model
temperamenta: nivo aktivnosti, ritmičnost, vaspitljivost, približavanje/izbegavanje,
prilagodljivost, pažnja (opseg i trajanje), snaga reagovanja, prag reakcije i kvalitet
raspoloženja.
Autori su takođe otkrili da se ove dimenzije najčešće kombinuju/udružuju i daju tri tipa
temperamenta: lako vaspitljivo dete (40%), teško dete (10%) i sporo dete (15%).
Lako vaspitljivo dete je dete, koje brzo uspostavlja uredan ciklus zadovoljenja svojih
bioloških potreba, koje je dobro raspoloženo i brzo se prilagođava novim iskustvima.
Teško dete je dete, koje ima neredovan ciklus bioloških potreba, sporo se
prilagođava novim iskustvima i reaguje snažno i negativno.
Sporo dete je dete, koje je pasivno, blago i sporo reaguje na okolinu i sporo se
prilagođava novim iskustvima.
Više od trećine ispitivane dece činili su mešoviti tipovi temperamenta.
Značaj prvog detinjstva za kasniji razvoj
Rani razvoj ima poseban značaj u ontogenezi čoveka jer je dostignuti nivo psihičkog
razvoja na tom razvojnom uzrastu od suštinskog značaja za ukupan individualni razvoj.
Masen (1984) ističe da se od shvatanja, na početku veka, da su bebe potpuno
bespomoćna stvorenja - krajem veka došlo do otkrića niza suštinskih obeležja ranog
razvoja koja su uticala da se ocena promeni. Bitno se promenilo shvatanje o činiocima od
kojih zavisi optimalan razvoj po ljudskom obrascu ontogeneze.
Frojd je početkom dvadesetog veka naglašavao da se dete rađa kao bespomoćno
biološko biće i da osnovne strukture ličnosti stiče na ranom uzrastu - "dete je otac
čoveka".
Polovinom dvadesetog veka preovlađuje učenje da je dete socijalno biće o kome se
staraju odrasli. Pažnja se usmerava na izučavanje socijalnih odnosa jer preovlađuje
uverenje da u ontogenetskom razvoju ličnosti čoveka vodeću ulogu ima socijalno
iskustvo. I Erikson u svojoj teoriji vidi dete kao socijalno biće.
U isto vreme učenje Pijažea usmereno je na intelektualni razvoj, od koga najviše
zavisi uspešna adaptacija čoveka u sredini. U prvom detinjstvu počinje razvoj inteligencije
koja koristi simbole i nije više ograničena na radnju.
Za tumačenje obrasca ljudske ontogeneze veliki značaj ima kulturno-istorijska teorija
Vigotskog koja govori o sociogenezi viših mentalnih funkcija. Savremeni razvojni psiholozi
su saglasni sa učenjem da ista biološka osnova može dati različite ishode psihičkog
razvoja u zavisnosti od socijalnih, kulturnih, ekonomskih i konkretnih istorijskih uslova
razvoja. U tome je i sadržan suštinski značaj poznavanja odlika i zakonitosti ranog
razvoja.
165