RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

dečjem razvoju u prve četiri godine, u kome jasno odvaja opis psihičkih pojava od svojih
tumačenja. Pri izučavanju ponašanja deteta neke postupke je planski izazivao, što je prvi
pokušaj eksperimentisanja u dečjoj psihologiji.
Prajer je imao mnogo sledbenika. Neke od biografskih studija prate pojedine procese
i aktivnosti deteta i prerastaju u monografske studije. Bračni par Štern prati razvoj govora,
a 1914 V. Štern (W. Stern) objavljuje prvi udžbenik dečje psihologije "Psihologija ranog
detinjstva". Svojom teorijom konvergencije Štern nastoji da prevaziđe suprotnosti između
nativizma i empirizma.
Značajne studije o razvoju daju bračni par Skupin, o prvom detinjstvu, i bračni par
Kac "Razgovori sa decom". Engleski psiholog Valentajn je proučavao petoro svoje dece u
periodu od dvanaest godina; novine koje je on primenio su metodološke prirode -
upoređivanje svojih nalaza sa drugim studijama, angažovanje drugih psihologa pri
testiranju njegove dece, radi objektivnosti nalaza. U SAD su objavljene biografske studije
K. Mur (1896) i M. Šin (1900).
U isto vreme u SAD Stenli Hol osniva "Pokret za proučavanje deteta" i uvodi novi
metod za dobijanje informacija o deci. Podatke je prikupljao upitnikom a za tu svrhu je
angažovao veliki broj nastavnika. I pored brojnih nedostataka u konstrukciji instrumenta,
izboru problema i saradnika - Holov pristup dečjoj psihologiji je predstavljao napredak, a
značajno je i to što je izazvao veliko interesovanje za proučavanje dece. Njegov
najznačajniji rad je o psihologiji adolescencije (Adolescence, 1904).
Holov pokret se, zahvaljujući pokrenutim časopisima i angažovanju saradnika,
proširio na mnoge zemlje Evrope, a stigao je i u Srbiju. 1906. u Beogradu je osnovano
"Srpsko društvo za dečju psihologiju" koje je pokrenulo i svoj časopis za dečju
psihologiju. U društvo su učlanjeni mahom profesori i lekari. Priloge za časopis slali su i
poznati svetski psiholozi (Klapared, Hol, Mojman). 1908. godine u Beogradu boravi P.
Radosavljević, Holov saradnik, koji je održao kurs obuke o načinu ispitivanja dece.
Internacionalizovanje interesovanja za proučavanje dece koje se ispoljilo na početku
dvadesetog veka ilustruje pojava knjige "Vek deteta" (E. Key, 1900).
Pokret za proučavanje deteta, i vrednost podataka koji su sakupljani upitnikom,
osporili su američki psiholozi Minsterberg i Boldvin, koji zastupaju gledište da dečji razvoj
mogu kompetentno da proučavaju samo specijalisti, dečji psiholozi. Boldvinov doprinos
dečjoj psihologiji je izučavanje ranog kognitivnog razvoja. Pretpostavio je da se razvoj
odvija u obliku niza različitih stadijuma, koji započinje sa urođenim refleksnim
reagovanjem, nastavlja stvaranjem navika i sa razvojem govora sve do logičnog
mišljenja. Utvrdio je i opisao dva glavna mehanizma razvoja: asimilaciju i akomodaciju.
Njegov rad je imao veliki uticaj na Pijažeovu teoriju saznajnog razvoja.
Značajne doprinose razvojnoj psihologiji daju i autori raznih drugih grana psihologije.
Među njima u istoriji razvojne psihologije najčešće se ističu: Votson, Levin, Frojd.
Osnivaču biheviorizma Votsonu pripada zasluga da je metodu eksperimenta uveo u
razvojnu psihologiju. Izučavao je reflekse i emocije kod dece najranijeg uzrasta. Njegovo
stanovište je da na razvoj odlučujući uticaj imaju sredina i učenje. Bihejviorističku teoriju
razvoja Langer (1981) podvodi pod "teoriju mehaničkog ogledala" koja vidi čoveka kao
pasivno, reaktivno biće koje "izrasta u ono što od njega načini okolina".
Mnoge razvojne psihologe privlači Levinova topološka koncepcija koja dečju psihu
prikazuje u obliku polja koje se tokom razvoja diferencira u regije koje se funkcionalno
osamostaljuju, istovremeno zadržavajući međusobnu povezanost i uticaj. Levin je
razradio eksperimentalne metode izučavanja motivacije, ali je od analize individualne
motivacije prešao na izučavanje grupne dinamike: vođstva, konflikta i drugih socijalno-
14