RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Sokrat (469-399 pre n. e.) je poznat po tome što je svoje učenje i životni smisao
posvetio razvoju moralnosti. Najviše saznanje je poznavanje samog sebe; vaspitni
zadatak je doći do pravih pojmova o vrlinama; najveća vrlina je mudrost, koja je uslov za
postizanje svih ostalih vrlina. Kao učitelj razvio je svoju originalnu induktivnu metodu, u
formi razgovora, kojom navodi učenike da otkrivaju suštine i grade pojmove. Sokrat nije
lično pisao o svom učenju već o njemu doznajemo iz Platonovih zapisa, koji je kao njegov
učenik bio na izvoru informacija.
Platon (427-347 pre n. e.) u svojim radovima govori o činiocima razvoja, ali je na
poziciji biološkog nasleđa. Mnogi savremeni psiholozi navode njegova tri aspekta duše
(psihe): čulni, emocionalni i racionalni. Sam Platon je na osnovu toga razlikovao tri tipa
ličnosti; za savremene psihologe to je ukazivanje na postojanje tri oblika iskustva:
kognitivni, afektivni i konativni. Ovaj antički filozof govori o vaspitanju kao "uvežbavanju
dece na prikladan način". U svojim delima opisuje decu i mlade u okviru tri uzrasna
perioda: (1) od rođenja do treće godine starosti, (2) od treće do šeste godine i (3) od
šeste godine pa nadalje. Dok u prvom periodu roditelji treba da štite decu i zadovoljavaju
njihove potrebe; u drugom je najznačajnija aktivnost dečja igra u kojoj deca stiču motorne
i socijalne veštine; u trećem deca najpre ispunjavaju zahteve odraslih a nešto kasnije kad
se razviju sposobnosti racionalnog i kritičkog razmišljanja žele svet sama da istražuju i
razvijaju svoje vlastite metode istraživanja.
Aristotel (384-322 pre n. e.) u više svojih radova govori o psihičkim pojavama. Od
drugih antičkih filozofa izdvaja ga ne samo enciklopedijski, već i empirijski i razvojni
pristup. Jedno delo u celini posvećuje psihologiji ("O duši" /Pery psyches/). Njegovi
prikazi oseta, opažaja, čulnih iluzija, mišljenja, emocija, snova, karaktera, samokontrole - i
brojne druge ideje podsticajno su uticali na psihologe novijeg doba. Najčešće se navode
njegovi zakoni asocijacije (sličnosti, kontrasta i dodira - u vremenu i prostoru). Njegova
uzrasna periodizacija je u znaku broja sedam: rano detinjstvo traje do 7 (odlika perioda je
razvoj motorike), pozno do 14. (do puberteta, preovlađuje težnja samostalnosti), a zrelost
počinje od 21. godine (prema: Koн, 1991). Za razliku od svog učitelja Platona, Aristotel ne
prihvata psihofizički dualizam i ističe da je duša ekspresija živog bića, a živo biće
ekspresija duše.
Sa stanovišta razvojne psihologije posebno su interesantna gledišta Kvintilijana,
rimskog učitelja retorike (42-118 n. e.), koji razmatra probleme razvoja, posebno govori o
štetnosti telesnog kažnjavanja dece; ističe prednosti učenja u javnim školama nad
privatnom instruktažom dece, koja je tada preovlađivala u Rimu. U delu "O vaspitanju
govornika" ističe da dete treba upoznavati i s njim individualno postupati; učitelj treba da
dobro poznaje maternji jezik, da bude što obrazovaniji, strpljiv i da voli decu; nastava
treba detetu da bude izazov radosti - u tu svrhu iskoristiti dečju sklonost za igru i
samoradnju; uz ukazivanje važnosti koncentracije pažnje dodaje da detetu treba u
nastavi pružati smisaono zaokružene celine.
Kao i antički velikani i Kvintilijan je mnogo kasnije ponovo "otkrivan". U šesnaestom
veku na njegove stavove o vaspitanju ukazuje tadašnji veliki nemački humanista Erazmo
Roterdamski, a u sedamnaestom veku, preko uticaja na Komenskog, deo zahteva
Kvintilijana je preuzet ili "prosleđen" savremenoj školi da ih aktualizuje.
U sedamnaestom veku Komenski (1592-1670) na principu prirodnog razvoja deteta
zasniva sistem vaspitanja u školi; naglašava potrebu uvažavanja individualnosti i
posebnosti dece i daje uzrasnu periodizaciju uz preporuke da se oblici obučavanja
prilagode razvojnim mogućnostima deteta. Prvi period traje do šeste godine i u njemu je
najvažniji razvoj senzomotornih spretnosti; u drugom periodu, do dvanaeste godine, dete
pre svega vežba sposobnosti predstavljanja i pamćenja, uči jezik, društvene običaje i
12