RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Kako etolozi objašnjavaju ponašanje koje ispoljava mladunče šimpanze ili gorile
prema majci?
Najpre treba reći da savremeni etolozi ne prihvataju staru dihotomiju na urođeno i
stečeno u ponašanju. Umesto toga, oni razlikuju tzv. sredinski stabilna i sredinski
labilna ponašanja. Sredinski stabilna su ona ponašanja koja ostaju relativno
nepromenjena pod uticajem sredinskih uslova; sredinski labilna ponašanja se
značajno menjaju u različitim sredinskim uslovima. Važno je dodati da to nisu dva
različita tipa ponašanja, nego dva pola jednog kontinuma.
Dve su osnovne karakteristike ovog ponašanja mladunčeta prema majci. Najpre,
kod mladunčeta i prave majke, postoji diskriminativno individualno prepoznavanje sa
obe strane, mladunčeta od strane majke i majke od strane mladunčeta. Drugo, postoje
diferencirana ponašanja, koja su takođe obostrana.
Skup ponašanja kojim mladunče majmuna uspostavlja i održava vezanost za
majku sačinjavaju posebni oblici ponašanja koji se zovu fiksirani (ili modalni) akcioni
sklopovi (kao što su privijanje uz telo, sisanje i sl.).
Za etologe je to jedan primer instinktivnog ponašanja. Uzet u celini, taj sistem
ponašanja je sredinski stabilan, dok pojedini modalni sklopovi kod pojedinih vrsta
(naročito kod čoveka) mogu biti sredinski labilni (jer su promenljivi i individualno i
uzrasno).
Bolbijevo (J. Bowlby, 1973) izučavanje dečje afektivne vezanosti (attachment) 60-tih
godina prošlog veka smata se prvom primenom etoloških načela na dečji razvoj. Bolbi
ukazuje da je:
♥ afektivna vezanost kod dece – nužna za opstanak;
♥ filogeneza decu opremila karakteristikama (signalima: socijalni osmeh, plač) i
ponašanjima (nenutritivno sisanje, privijanje, praćenje) koja osiguravaju brigu od strane
odraslih i opstanak;
♥ odrasle osobe opremila osjetljivošću za te detetove karakteristike i signale,
ponašanjima brige i negovanja, kojima na njih reaguju.
Afektivno vezivanje prema jednoj osobi sa svim komponentama vezivanja (signalima i
ponašanjima) upostavlja se sa šest meseci starosti; tada se može jasno zapaziti i strah
od nepoznate osobe, još jedan od kritičkih pokazatelja uspostavljene vezanosti (detaljnije
o teoriji Bolbija u poglavlju Afektivno vezivanje).
Zapažanja etologa su dovela do tvrđenja, da mnogi oblici detetovog socijalnog
ponašanja podsećaju na ponašanje primata. Time potvrđuju genetske i biološke izvore
(faktore) ponašanja, ali ne zanemaruju sasvim učenje, što vodi ka većoj fleksibilnosti u
određivanju činioca razvoja.
Savremena neoetološka teorija (Hinde, 1989), slično kao i klasična, naglašava filogenetske
temelje razvoja ponašanja, ali u većoj meri uvažava i učinke okoline. Etolozi su razvili
precizne metode za posmatranje ponašanja, slično bihejvioristima, ipak za razliku od njih
ističu značaj opaženog ponašanja u prirodnoj sredini (domu, vrtiću, školi itd.), a ne u laboratoriji.
Značajan doprinos neoetološke teorije je u tome, da pokušava da objasni ponašanje
deteta sa stanovišta razvojnog stadijuma a ne sa stanovišta odraslog.
Kritičari ukazuju da klasična i neoetološka teorija ne posvećuju dovoljnu pažnju
kognitivnom razvoju u ontogenezi. Usredsređene su na emocionalni i socijalni razvoj,
posebno na razvoj odnosa između deteta i majke, delimično i na razvoj ličnosti i na razvoj
igre kod životinja i posredno dečje igre.
108