RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

što su: kodiranje, kanal komunikacije, serijalno i paralelno procesiranje, efikasnost,
informacija i neodređenost (uncertainty). Kompjuterske nauke uticale su da KI pristup
predstavu o čoveku bazira na uspostavljanju analogije između kompjutera i ljudskog
saznanja. Analogija s kompjuterom je bila vrlo plodna u smislu da je pružila oslonac u
pokušaju da se osmisli konkretan način na koje se simbolizuju informacije, i konkretni
kognitivni procesi kojima se ti simboli formiraju, pamte, transformišu i obrađuju.
Struktura kognitivnog sistema
U strukturalnom smislu izdvajaju se tri krupna segmenta kognitivnog sistema:
(a) senzorni (čulni) registar - SR,
(b) kratkoročna memorija (radna, operativna, primarna, neposredna, svesna
memorija; kratkoročno skladište) - KM, i
(c) dugoročna, sekundarna, memorija (iskustvo, znanje) - DM.
Neki autori smatraju da ne postoje razlozi da se KM i DM izdvajaju kao zasebni
sistemi;
Odgovor KI pristupa je bilo operacionalno razdvajanje kratkoročne i dugoročne
memorije na osnovu: efekta recencije i patoloških slučajeva u kojima je očuvan samo
jedan memorijski sistem, ili su očuvana oba, ali među njima ne postoji saradnja.
Na osnovu empirijskih nalaza ova tri segmenta (SR, KM i DM) se mogu opisati na
osnovu nekoliko dimenzija: izvor informacija, kapacitet, dužina zadržavanja
informacija, način na koji se gube informacije (zaboravljanje), forma u kojoj se
nalaze informacije, i funkcija. Dakle, proces obrade započinje prevođenjem
neurofizioloških stanja i procesa nastalih čulnom analizom stimulusa u simbole koji
postaju predmet dalje obrade. Kao rezultat "saznajnih procesa" u KM nastaju simboličke
strukture koje izražavaju ono što je saznato i koje se smeštaju u DM da bi mogle biti
uključene u neki budući proces saznanja.
(Opise SR, KM i DM i grafički prikaz sistema pamćenja videti u poglavlju Razvoj
pamćenja u ovoj knjizi).
U KI teorijama je posebno značajna povezanost između kognitivnih struktura.
Mišljenje je u isto vreme fleksibilno i zahteva prilagođavanje cilju ili problemskom zadatku,
zato treba identifikovati procese, koji omogućavaju fleksibilnu adaptaciju na stalne
promene okoline.
Sternberg (1989) daje teoriju razvoja opšte inteligencije; kao glavne komponente
razvoja inteligencije naglašava komponente sticanja znanja, metakomponente i
komponente izvođenja (slika 37). Stankov (1991) smatra da ove tri komponente "leže u
osnovi intelektualnog ponašanja u svim kulturama, zadaci na koji bi se one na
odgovarajući način merile, mogu se razlikovati od jedne do druge kulture, isto kao i
značaj različitih komponenti za inteligentno ponašanje."
Sigler (Siegler,1991) je u svoju KI teoriju ugradio strategiju izbora i strategiju
oblikovanja nove strategije (slika 38). On ističe da je značajno to da dete upotrebljava
više različitih strategija, sa kojima se prilagođava konkretnom problemu u konkretnom
kontekstu.
U okviru KI pristupa dominira shvatanje o samo-modifikujućem kognitivnom sistemu.
Kritičari prihvataju da je kognitivna aktivnost formativni faktor, ali i sugerišu ideju da se
uloga kognitivne aktivnosti sagleda iz šire perspektive, tako što bi se uzeo u obzir način
na koji je ova aktivnost uklopljena u interakciju osobe sa socijalnim okruženjem. Socio-
103