RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Kognitivno-informacione teorije
Autori kognitivno-informacionih teorija (Siegler, 1991; Sternberg, 1989; Miller, 1993 i
dr.), koji se prvenstveno orijentišu na izučavanje kognitivnog razvoja, u početku su
svrstavani u neopijažetiste. Međutim, vrlo brzo je uočeno da se oni u svom pristupu
izučavanja razvoja kognicije razlikuju od drugih teorija. Baucal (1998) stavlja kognitivnoinformacioni
pristup u grupu dominirajućih teorija izučavanja kognitivnog razvoja, uz
Pijažeovu teoriju kognitivnog razvoja, kulturno istorijsku teoriju Vigotskog i psihometrijski
pristup. Svaki od ovih pristupa ima vlastiti konceptualno-metodološki sistem kojim
određuje osnovne pretpostavke o prirodi saznanja i njegovom razvoju, definiše probleme
koji su relevantni, kao i način na koji te probleme treba istraživati.
Kognitivno-informacioni pristup pruža najbolje mogućnosti za ispitivanje i utvrđivanje
konkretnih kognitivnih procesa, i njihove organizacije, koji posreduju između informacija
koje osoba dobija i registruje i njenog pokušaja da reši neki problem i ostvari određeni cilj.
Ti specifični kognitivni procesi i strategije koje čine sadržaj akcionih shema (Pijaže) ili
kognitivnih funkcija pri interakciji sa sredinom i problemom (Vigotski), nisu neposredan
predmet izučavanja ni u jednoj od ove dve teorije. Dok Pijažeov pristup traga za opštim
kognitivnim karakteristikama koje definišu misaone mogućnosti i ograničenja tzv.
"epistemičkog subjekta", kognitivno-informacione teorije detaljno objašnjavaju, kako npr.
dete prepoznaje slova u abecedi, pamti brojeve, odlučuje, da li je bezbedno preći ulici ili
nije, prepoznaje, da se njegov drug vratio ljut... Kada koriste isti zadatak, npr. klasifikacije
predmeta po težini, Pijaže koristi navedeni zadatak da bi utvrdio da li dete razume
mislene operacije, kao što su reverzibilnost i tranzitivnost, dok autori kognitivnoinformacionog
pristupa utvrđuju koja specifična pravila dete upotrebljava pri rešavanju
zadatka.
Razvojne kognitivno-informacione teorije podrobno opisuju razvoj procesa, kao što su
sakupljanje informacija, oblikovanje misaonih strategija, uopštavanje, automatizacija,
upotreba pravila, koja značajno doprinose razvoju kognicije. Ti procesi su međusobno
povezani i zajedničkim delovanjem omogućuju primereno reagovanje odnosno rešavanje
misaonih problema. Pri tome se kognitivno-informacioni pristup orijentiše ka otkrivanju
opštih pravilnosti u rešavanju specifičnih zadataka zanemarujući individualne razlike.
Baucal je (1998) napravio interesantnu komparaciju na kojoj poziciji se KI pristup
nalazi kada se razmatraju ključna pitanja kognitivnog razvoja. Dajemo sažet pregled toga
poređenja.
Koje sposobnosti su u potpunosti ili delimično razvijene kod tek rođenih beba? Od tri
pozicije: 1. "tabula rasa", 2. kompetentno novorođenče i 3. konstruktivizma; KI pristupu je
najbliže stanovište 2. kompetentnog odojčeta.
Da li je razvoj usmeren ka nekom cilju? Od dve pozicije: 1. razvoj je konstantno
progresivno "kretanje" ka cilju (a. modalnim kognitivnim karakteristikama realnih odraslih
osoba i b. kognitivnim karakteristikama koje bi odlikovale odrasle osobe kada bi se
razvijale pod idealnim okolnostima) i 2. razvoj je "otvoren" proces; kod KI pristupa
dominira shvatanje: 1a. kognitivni razvoj je usmeren ka zreloj formi - modalnim
kognitivnim karakteristikama odraslih.
Da li se razvoj odvija istim tokom i ka istom završnom stanju? Od tri stanovišta: 1.
nema razlika u razvojnom toku i krajnjem ishodu razvoja (utvrđivanje univerzalnog toka i
završetka razvoja), 2. ljudi se razlikuju i po razvojnom toku i po krajnjem ishodu razvoja
(socio-kulturni faktori su formativni) i 3. srednje gledište: razvojni ishodi su bar u bazičnim
crtama uglavnom isti, ali se ljudi razlikuju u pogledu načina na koji se razvijaju (zbog
101