RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

• istoriju školskog života: uzrasta učenika, tipova školskih ustanova, nastanka
školskih razreda od učenika istih godina, promene ciljeva i metoda disciplinovanja
učenika, prelazak sa dnevne škole na internatski smeštaj - ali i uticaja svega toga na
ponašanje dece;
• mesto i funkciju dece u "staroj" i "savremenoj" porodici.
Arijes ilustrativno pokazuje da pojam detinjstva ima složen, u raznim epohama
različit, socijalni i kulturni sadržaj. On se posebno interesuje za odnos odraslih prema
deci i detinjstvu. Preko načina kako društvo prihvata i vaspitava svoju decu otkrivamo
glavne karakteristike jedne kulture u celini. Promene u stavovima prema deci mogu
objasniti mnoge druge makrosocijalne promene, na primer, u strukturi i funkciji porodice
(Arijes, 1989).
Na razvoj etnografije detinjstva najveći uticaj je imala M. Mid (Mead, 1950). Njene su
zasluge što u kroskulturalnom psihološko-etnografskom izučavanju detinjstva i
adolescencije usmerava pažnju na nove probleme, uvodi nove metode, nove grupe
ispitanika. Kon ukazuje da je Mid uvođenjem žena u uzorak ispitanika doprinela
prevladavanju androcentrizma, da se norme ponašanja ne izvode samo na osnovu
posmatranja muškaraca.
Savremene etnografske studije postavljaju viši nivo zahteva istraživačima. Istraživački
centri izvode kroskulturalna ispitivanja, služe se sve kompletnijim kompjuterskim
bankama podataka o životu mnogih naroda sveta, koriste savremene postupke
statističkog opisivanja i zaključivanja - da bi otkrili kakav je stvarni proces socijalizacije u
pojedinim kulturama.
Demoz (deMause, 1974) daje najpotpuniju psihoanalitičku koncepciju istorije
detinjstva u kojoj ispred ostalih izvora promena stavlja "psihogene", koji imaju korene u
uzajamnim odnosima dece i roditelja. Demoz, po ovom kriterijumu, deli istoriju detinjstva
na šest perioda. Karakteristično je da svaki od njih ima nov, poboljšan stil vaspitanja i tip
odnosa roditelja i dece. To su:
1. infanticidni stil (od davnina do IV veka), karakterišu ga čedomorstvo i nasilje;
2. odbacujući stil (od IV do XIII veka), prepuštanje dece dojilji, manastiru, vaspitanju u
tuđoj porodici;
3. ambivalentni stil (od XIV do XVII veka), dete je voljeno ali i "modelovano" šibom;
4. dominirajući stil (XVIII vek), karakteriše blizina sa roditeljima ali i njihova jaka
kontrola;
5. socijalizujući stil (XIX vek pa do sredine XX veka), dete pripremaju za samostalan
život ali kao objekt socijalizacije;
6. permisivni stil (od sredine XX veka), u porodičnom i/ili društvenom okviru u važnim
domenima, dopušta se vlastiti izbor - dete (adolescent) nije samo objekt, već i subjekt
socijalizacije.
Kon je predstavnik etnopsihološkog proučavanja detinjstva. Osobenosti njegovog
pristupa su sveobuhvatno proučavanje životnog puta pojedinca, što podrazumeva
praćenje brojnih i raznovrsnih problema vezanih za odrastanje, interdisciplinaran pristup
tim problemima (psihološki, etnološki, antropološki, filozofski, istorijski, lingvistički...),
istovremeno koristeći uporedno-kulturnu metodu (dete i kultura različitih naroda danas) i
uporedno-istorijsku metodu (dete i stilovi vaspitanja u različitim istorijskim epohama).
Ovakvim pristupom problemima detinjstva i razvoja ličnosti deteta kod različitih vremenski
i prostorno udaljenih kultura - Kon uspeva da izdvoji i sintetički prikaže najznačajnije
probleme razvojne psihologije. Uz prikaz narodne, tradicionalne periodizacije životnog
10