Uputstva za očuvanje policijskog integriteta - DCAF

UPUTSTVA ZA OČUVANJE POLICIJSKOG INTEGRITETA
3.7. Rešavanje problema neprimerenog postupanja u policiji
Policijsko neprimereno postupanje i korupcija u policiji nisu nužno ista stvar i ne treba da se rešavaju na isti
način, a policijsko neprimereno postupanje ne treba da se tretira kao krivično delo osim ako to postupanje nije
kriminalne prirode. Neetičko postupanje treba da se posmatra kao problem rukovodstva ili problem koji može
da se popravi. Unutrašnje istražne jedinice i antikorupcijske jedinice jačaju sopstveni legitimitet, ukoliko se
koncentrišu na specifične probleme korupcije pre nego na problem takozvanog administrativnog
neprimerenog postupanja.
Treba jasno razlikovati administrativne istrage i istrage krivičnih dela, jer se tako jača poverenje koje policajci
imaju u svoje unutrašnje procedure. Treba podvući da je neprimereno postupanje neprihvatljivo, ali dok nisu
izvršena krivična dela, može da se rešava u okviru organizacije. Kriminalistička istraga slučajeva korupcije
uređena je pravilima krivičnog postupka i pravilima postupanja sa dokazima. Unutrašnja administrativna istraga
uređena je ugovorima o radu i kodeksom ponašanja.
Policijske službe imaju na raspolaganju dva načina za rešavanje manjih incidenata i optužbi:
1. Posredovanje (medijacija). Posredovanje je proces u kom se optuženim policajcima daje prilika da
preispitaju svoje postupke. Neutralni posrednik pomaže da se dve strane dogovore na način koji je
zadovoljavajući za obe. Optuženi policajci mogu da prihvate da oni koji su tužili imaju istinske razloge da
se osećaju oštećenima. Ovo je pravi način da se rešavaju manje optužbe, i obično predstavlja
zadovoljavajući odgovor na optužbe koje se odnose na grubo ophođenje ili izostanak delovanja. Može
da se primeni i na ozbiljnije optužbe kao što su zlostavljanje ili neosnovano hapšenje, naročito ukoliko
nedostaju dokazi koji bi to mogli da potkrepe. Rezultat procesa posredovanja je to da policajci mogu da
postanu samosvesniji i poboljšaju svoje postupanje; takođe, to omogućava njihovim rukovodiocima da
signaliziraju rana upozorenja.
2. Odluke rukovodstva. Policijski rukovodioci treba da imaju ovlašćenja i slobodu odlučivanja da rešavaju
manje optužbe na način u skladu sa rukovodilačkim principima, omogućavajući da se manji problemi
reše bez tereta krivičnog gonjenja. Manji incidenti bi onda mogli da se reše popravljanjem ponašanja uz
pomoć savetovanja, vođenja, ponovne obuke ili jako nadziranje. Administrativno kažnjavanje kao što je
formalno upozorenje ili smanjenje broja plaćenih neradnih dana su efikasan način da se reše mali
problemi. Međutim, mora da postoji pravna osnova za takvo postupanje, jer je kažnjavanje od strane
rukovodilaca često izvan okvira njihovog slobodnog odlučivanja.
Odgovori rukovodilaca na manje incidente takođe mogu i da se odnose i na sistemske probleme na radnom
mestu i u izvesnoj meri postavljaju standarde za buduće incidente. Ovo ima i pozitivne i negativne strane
i o posledicama treba ozbiljno razmisliti.
Poglavlje 4 nudi razrađen pristup za rešavanje ove vrste problema na nivou policije kada je postupanje
policajaca neetično,ali se ne može smatrati korupcijom.
Ovaj odeljak razmatra specifičnosti koje treba da se uzmu u obzir u bavljenju problemom korupcije u različitim
kontekstima. Poglavlje 1 nudi mrežu koja ilustruje glavne oblike korupcije u odnosu na ove kontekste. Poglavlje
7 ističe određene probleme i poteškoće u istraživanju korupcije u ovakvim situacijama, i predstavlja preporuke
za rešavanje istih.
229