Uputstva za očuvanje policijskog integriteta - DCAF

222
UPUTSTVA ZA OČUVANJE POLICIJSKOG INTEGRITETA
nadređenima i, tamo gde je to neophodno, drugim odgovarajućim vlastima ili organima koji imaju
ovlašćenja za davanje procene ili pravnog leka.
Ovaj član uviđa pritisak koji u radu policije nameće solidarnost. Policajci koji bivaju svedocima
neprimerenog postupanja, rastrzani su između svoje dužnosti da otkriju istinu i pomognu u
zaustavljanju korupcije i pritiska grupe koja očekuje da ćute. Nekažnjavanje policajaca koji prijave
korupciju, a i sami su umešani u izvršenje tog dela, može da bude delotvorno; ipak, ovo mora da se
razmotri u odnosu na pravne propise svake zemlje.
Bez obzira na poziciju svedoka – građanin, uzbunjivač, policajac, ili osumnjičeni – činjenica da svedoci
mogu da postanu žrtve zbog njihove ključne uloge u istragama korupcije, nikada ne sme da se
ignoriše. Stoga, treba da se razviju jaki programi zaštite, treba se usmeriti na mogućnost tajnih
operacija kao što su sigurne kuće, izmenjeni identiteti, zaštita uz telohranitelje, zaštićen prevoz i ostala
sredstva. Ovo su veoma skupe operacije i finansijska sredstva za podršku ugroženim svedocima
moraju da budu na raspolaganju. Programi zaštite svedoka na visokom nivou su izuzetno zahtevni,
u smislu resursa, i treba ih na odgovarajući način razmotriti pre nego se sa njima otpočne. Ipak,
najvažniji kriterijum je bezbednost i sigurnost svedoka.
3.3.4.2. Planiranje scenarija
Uloga istražitelja je da otkrivaju krivična dela i istražuju okolnosti koje su dovele do njih. Istražuju informacije
koje potvrđuju umešanost osumnjičenog, kao i informacije koje ukazuju na nevinost osumnjičenog. Kako bi se
to obavilo na pravi način, potrebno je razviti instrumente za utvrđivanje toka istrage koji podržava ove napore.
Istražni tim će pokušati da stvori sliku o tome šta se dešava ili šta će se desiti u toku istrage. To mora da se
zasniva na činjenicama ili razumnim pretpostavkama, ali zahteva i izvesnu dozu mašte. Intrepretacije činjenica
od strane detektiva i analitičara ne predstavlja nužno apsolutnu istinu; stoga je mudro uložiti izvesno vreme u
razvijanje scenarija o tome šta je moglo da se desi ili šta je verovatno da će da se desi u budućnosti. Ovaj proces
se naziva osmišljavanje scenarija i koristi se za razvijanje ideja o tome šta će se najverovatnije desiti. Reaktivno
osmišljavanje scenarija se koristi da bi se rekonstruisalo šta se desilo.
Teoretski, ovi scenariji omogućavaju detektivima da razmišljaju u širim okvirima od onih koje im dozvoljavaju
stvarne činjenice, što im daje mogućnost da otkriju nove tokove istrage i nove dokaze ili različite pristupe.
Scenario u ovom smislu je kao „storibord” koji služi kao plan snimanja filma. Stvara se i predočava niz crteža kako
bi se na najbolji mogući način zamislilo ono što se desilo ili što će se desiti. 168
Ovaj manje ili više kreativan proces razvijanja scenarija ograničen je izvesnim pravilima.
Scenariji se izgrađuju na osnovu činjenica, dokaza, analiza i ograničenih pretpostavki, a kao rezultat ove
kombinacije javlja se „storibord” koji pomaže u utvrđivanju mogućih tokova istrage.
Scenariji mogu da budu od pomoći u rukovođenju istragom i određivanju prioriteta, ali oni koji rukovode
nikada ne smeju da zaborave da je scenario zamišljen.