Uputstva za očuvanje policijskog integriteta - DCAF

184
2
Šta je spoljašnji nadzor
i kontrola?
Poglavlje 6 bavi se i spoljašnjom kontrolom i spoljašnjim nadzorom policije. Spoljašnja kontrola uključuje
usmeravanje i rukovođenje policijskog delovanja. Ona je spoljašnja u odnosu na lanac komandovanja u policiji,
a opet može da usmerava policijske aktivnosti, kao što je situacija kada izvršna vlast naredi policiji da da prioritet
nekom pitanju (na primer narkoticima), ili kada sudija policajcu odobri nalog za obavljanje pretresa. Ove funkcije
kontrole čine osnov za policijske procedure i omogućavaju spoljašnjim organima da regulišu ponašanje policije
i čine da se policija ponaša u skladu sa tim procedurama.
Spoljašnji nadzor odnosi se na procenjivanje i praćenje ponašanja policije, a od strane institucija koje su izvan
policije. Cilj mu je sprečavanje i utvrđivanje neprimerenog postupanja, a da bi se poboljšalo služenje policije javnosti.
Nadzor se uglavnom sastoji od ex post procene, ali uključuje i stalno nadgledanje. Primeri institucija koje obavljaju
isključivo funkciju nadzora su parlamentarni odbori, mediji i učesnici civilnog društva (NVO i MNVO – eng. NGO,
INGO), kao što su Transparensi Intrenešnal (eng. Transparency International) i Američki Savez za zaštitu građanskih
sloboda (eng. American Civil Liberties Union). Ove organizacije nisu uključene u policijski lanac komandovanja,
i samo spolja prate policijske aktivnosti u smislu korupcije i ostalih zloupotrebi. Spoljašnji nadzor se razlikuje
od spoljašnje kontrole utoliko što kontrola implicira uključivanje u lanac komandovanja u policiji, istovremeno i uz
neposrednu mogućnost menjanja ponašanja policije.
U okviru ovog poglavlja, smatra se da spoljašnje organe čine sve institucije koje su i organizaciono i operativno
nezavisne o odnosu na policiju. Ovo poglavlje ispituje izvršne, parlamentarne, sudske, specijalizovane organe
za nadzor policije i antikorupcijske organe, ad hoc istražne organe, organizacije civilnog društva i medije. Razmatra
ulogu i funkciju svake od ovih institucija, a daje i primere najboljih praksi.
Institucije spoljašnjeg nadzora i kontrole nadgledaju ne samo policiju, već i jedni druge. Ovo čini institucije
spoljašnje kontrole imunijim na korupciju od mehanizama unutrašnje kontrole. Na primer, ako načelnik policije
prima mito, on ili ona može namerno da podriva unutrašnje antikorupcijske mehanizme. Kada se ovo desi, načelnik
policije mora da bude sprečen od strane nekog izvan policije, kao što je izvršna vlast. Izvršna vlast, takođe može da
bude korumpirana, i da koristi korumpiranog načelnika policije da ućutka političku opoziciju. Ako se ovo ipak desi,
još uvek može da se osloni na tužioce koji će se pozabaviti problemom korupcije, na parlament koji će pozvati
neuspešnu izvršnu vlast na odgovornost i na civilno društvo i medije, kako bi se osiguralo da se korupcija razotkrije.
Ako jedan organ za spoljašnji nadzor ne uspe da reši problem korupcijskog delovanja, postoje mnogi drugi koji
mogu da se umešaju kako bi zaustavili korupciju i ponovo uspostavili vladavinu prava.
Stoga, uspeh organa za spoljašnji nadzor počiva na činjenici da, uzevši sve u obzir, oni nadgledaju i policijske službe,
kako bi se osiguralo da nisu korumpirane, i jedni druge kako bi se osiguralo da svaka institucija adekvatno obavlja
svoj posao. Ovo omogućava da se moć, koju nad policijom ima svaka od institucija, ne zloupotrebi.