Uputstva za očuvanje policijskog integriteta - DCAF

3.3.5. Implementacija disciplinskog kodeksa
Uz uvođenja povelje vrednosti u izjavu o misiji i implementaciju etičkog kodeksa u okviru kodeksa propisnog
postupanja, policijske službe moraju imati i disciplinski kodeks koji jasno definiše koja interna pravila moraju biti
poštovana i kakvo ponašanje se smatra neprihvatljivim. Disciplinski kodeks inkorporiran je u širi koncept, ono
što u ovim Uputstvima nazivamo kodeksom propisnog postupanja. Ovaj kodeks mora pomoći rukovodstvu da
se s prestupnicima obračunava na dosledan i pravičan način. Disciplinska procedura trebalo bi da sadrži detaljna
uputstva za postupanje u slučaju prekršaja počinjenog na radnom mestu, kao i disciplinske sankcije za one koji
su proglašeni krivim zbog kršenja disciplinskih pravila.
Izjava o misiji i kodeks propisnog postupanja su kontrolni mehanizmi koji pokrivaju vrednosti, etičke standarde i
disciplinska pravila; policajci sad raspolažu svim alatkama potrebnim za utvrđivanje primerenosti svog profesionalnog
postupanja (etički kodeks) u okviru organizacije koja poseduje sopstvena operativna pravila (disciplinski kodeks) i
spisak vrednosti (povelja vrednosti), sačinjen tako da odražava specifičan kontekst te organizacije. Ove alatke mogu
biti delotvorne jedino ako ih podrži odgovarajući sistem etičke uprave. Same mehanizme treba da podrži policijska
uprava koja će usvojiti način rukovođenja oslonjen na institucionalne vrednosti i standarde.
3.3.6. Prošireni upravni odbori i uži upravni odbori
UPUTSTVA ZA OČUVANJE POLICIJSKOG INTEGRITETA
Kada se završi etička obuka i razviju različite etičke strukture, sledi novi veliki korak: utvrđivanje da li je istinska
etička kultura zaživela u organizaciji, može li se jemčiti dugoročna održivost etike u okviru službe i osigurati da
bude prihvaćena ne samo od pojedinaca, već i od cele institucije. Drugim rečima, osim mehanizama i teorijskog
okvira koji moraju postojati, sve institucije treba da obezbede delotvornost svoje prakse i njenu primenjivost na
terenu, kako bi izbegle stvaranje drugog plana upravljanja koji se svodi na obrazovne priručnike, bez praktične
veze sa situacijom na terenu. Ovo nas dovodi do najvažnijeg aspekta implementacije etičkih mehanizama
u institucijama: prihvaćenog rukovodilačkog pristupa, kao i usvojenih radnih koncepata koji obezbeđuju da
policajci obučeni na etičkom planu neće biti prepušteni sami sebi, već će primiti odgovarajuću podršku od
svoje organizacije. Bez te institucionalne podrške, za koju je potrebno više od obuke i infrastrukture, dugoročna
održivost etike u organizaciji ostaje pod znakom pitanja.
U hijerarhijskoj organizacionoj strukturi kakva je policija, uobičajeni prihvaćen pristup je ‘komanda i kontrola’ –
ovakva organizaciona struktura ima upravu koja usvaja strategiju, dok procedure diktira stručnjak, pa ih potom
šalje na odobrenje upravi i prosleđuje nižim komandnim strukturama; one ih prenose policajcima nižih činova
angažovanim na terenu.
Što je veća organizacija, što više članova ima i što je složenija u operativnom smislu, to je verovatnije da će ‘glava’
organizacije ignorisati, pogrešno tumačiti ili loše razumeti realnost na terenu. Time raste rizik od donošenja loših
odluka, ili odluka koje nisu u skladu sa situacijom na koju policajci nailaze u svom svakodnevnom radu.
Ideja participativnog menadžmenta, gde se odluke donose u saradnji s članovima organizacije, izvesno je
veoma zanimljiva, i o njoj se vode žive rasprave u upravnim krugovima. S etičke tačke gledišta važno je dalje
pogurati tu zamisao. Za dalju diskusiju videti Uokvireni tekst 6.
Treba pronaći način da se pristup ‘etičkog menadžmenta’ integriše u rad policijskih službi.
139