Univerzitet Singidunum, Beograd

značaja su iskustva vezana za situaciju
hranjenja, a glavni izvor prijatnosti su oralne
aktivnosti - sisanje, tj. unošenje hrane i
griženje.
U drugoj godini života ulaganje instinktivne
energije (libida) se pomera sa usta na anus.
Tokom analnog stadijuma glavna dinamička
oblast vezana je za situaciju navikavanja na
čistoću i detetovo sticanje kontrole nad glatkim
mišićima koji kontrolišu defekaciju.
U periodu od treće do pete-šeste godine libido
se pomera na polne organe ili genitalnu oblast.
To je falusni stadijum, koji se nekada naziva i
edipalni ili rani genitalni. Glavna dinamika
ovog stadijuma vezana je za razvoj i razrešenje
Edipovog kompleksa, koji podrazumeva
libidinalna ulaganja u roditelja suprotnog pola i
agresivna ulaganja u roditelja istog pola.
Razrešenje ovog kompleksa, po psihoanalizi,
daje pečat celokupnom razvoju pojedinca. U
ovoj fazi razvoja formira se i „super-ego“.
Oko šeste godine, dete ulazi u latentni
stadijum (stadijum mirovanja), koji traje do
početka puberteta. Tokom ovog perioda
seksualni razvoj je pritajen (dete slabo
manifestuje bilo kakve seksualne preokupacije)
i ne pojavljuje se nova oblast telesnog
uzbuđenja. Latentni period je doba sublimacije:
energija seksualnog nagona kanališe se ka
intelektualnim delatnostima (učenju, sticanju
znanja i veština), kao i ka usvajanju kulturom
posredovanih vrednosti i normi ponašanja
(moralni i socijalni razvoj).
Fiziološke promene u pubertetu i postizanje
polne zrelosti vode ka ponovnom oživljavanju
nagonskih težnji, ali i sukoba sa roditeljima.
Mladi se postepeno odvajaju od roditeljskih
objekata i ovaj odnos zamenjuje se odnosom sa
drugim osobama izvan porodice. To označava
početak genitalnog stadijuma - zrele
seksualnosti usmerene ka vršnjacima suprotnog
pola, sa krajnjim ciljem reprodukcije. Stvaraju
se i jaka prijateljstva sa osobama istog i
suprotnog pola (koja mogu biti erotizovana).
Koncept infantilne seksualnosti jedna je od
najkontroverznijih psihoanalitičkih teza. Frojd
je osporio do tada preovlađujuće mišljenje po
kome se seksualni nagon budi tek u pubertetu
(dok je priroda malog deteta aseksualna) i
detaljno je opisao faze kroz koje prolazi razvoj
infantilne seksualnosti. Neki autori smatraju da
je otpor prema ovim idejama delom izraz
puritanske nespremnosti da se sruši „vekovni
mit“ o nevinoj, bespolnoj i anđeoskoj prirodi
deteta (Trebješanin, 2005).
U svakom slučaju, često postoje problemi u
razumevanju ovog aspekta psihoanalitičkog
učenja, a ponekad se i otvoreno pokazuje otpor
prema tim idejama. Primeri bliski
svakodnevnom iskustvu, međutim, govore u
prilog Frojdove teze: buđenje seksualne
radoznalosti kod dece, njihova nesputanost u
postavljanju „nezgodnih pitanja“, sklonost ka
različitim igrama sa seksualnim konotacijama i
sl.
U shvatanju manifestacija dečje seksualnosti
važno je decentrirati se od odrasle osobe, jer
upravo ta vrsta centriranosti doprinosi da im se
pripiše kvalitet nenormalnog i perverznog.
Diskurs psihoanalitičke teorije bilo bi dobro
dopuniti, i na neki način relativizovati,
uobičajenijim načinom opisivanja psihološke i
socijalne dinamike karakteristične za određeni
uzrast.
Na primer, kada se kaže da u oralnoj fazi dete
sebi pribavlja „oralno autoerotsko
zadovoljenje“ sisanjem delova tela, to zvuči
prihvatljivije ako se naglasi da je oralna
aktivnost jedan od glavnih načina saznavanja
stvarnosti u senzomotornom periodu.
Psihološka dinamika analne faze lakše se
razume u kontekstu navikavanja na čistoću kao
prvog imperativnog zahteva koji roditelji (i
kultura) upućuju detetu, a samim tim i
ispoljavanja agresije, prkosa ili tvrdoglavosti.
Konačno, u tumačenju Edipovog kompleksa
dobro je naglasiti da „seksualna, tj. libidinalna
ulaganja u roditelja suprotnog pola“ nikako nisu
istovetna sa seksualnom željom kod odraslih.
Da bi se izbegla vulgarna pojednostavljenja,
poželjno je Edipalnu dinamiku – emocionalnu
ambivalenciju i rivalisanje – povezati sa
78