Univerzitet Singidunum, Beograd

Postoji obilje podataka o tome da roditelji
pružaju modele koje deca imitiraju u procesu
izgradnje polnih uloga. Podaci takođe pokazuju
da roditelji nagrađuju ono što smatraju polno
odgovarajućim ponašanjima, a da kažnjavaju
ona ponašanja koja to nisu.
U jednom istraživanju autori su posmatrali decu
i roditelje u njihovom prirodnom okruženju
(porodičnom domu). Utvrdili su da mnogi
roditelji nagrađuju svoje ćerke osmehom,
pažnjom i pohvalom za oblačenje, plesanje,
igranje sa lutkama, ili prosto kada ih prate po
kući. Nasuprot tome, roditelji nagrađuju dečake,
više nego devojčice, za igranje kockicama i
manipulisanje objektima. Isti roditelji koji
kritikuju svoje ćerke za trčanje, skakanje i
penjanje, ne podstiču dečake da se igraju
lutkama, traže pomoć ili dobrovoljno nude da
pomognu.
Ovi i slični nalazi podržavaju osnovnu
pretpostavku teoretičara socijalnog učenja da je
polno odgovarajuće ponašanje oblikovano
imitacijom modela, koji se ponašaju u skladu sa
izgrađenim značenjem polnih uloga, kao i
sistemom nagrađivanja i kazni. Pri tome, dečje
shvatanje prikladnog ponašanja za dečake i
devojčice oblikuje i njihove ideje o tome šta su
odgovarajuće nagrade.
Dvogodišnji dečak i devojčica mogu biti
zadovoljni kada dobiju lutku kao nagradu, ali
dve godine kasnije, dečak se može i uvrediti jer
”su to ženske stvari”.
Učenje agresivnog ponašanja
Teoretičari socijalnog učenja smatraju da deca
uče da se ponašaju agresivno, i da ključnu
ulogu u tom procesu imaju učenje po modelu i
instrumentalno učenje. Deca uče da budu
agresivna imitacijom agresivnih modela
(naročito onda kada agresivno ponašanje
modela dovodi do neke vrste nagrade), ali i zato
što njihovo agresivno ponašanje biva
nagrađeno.
Jedna grupa istraživača sprovela je obimnu i
dugotrajnu studiju o agresivnom ponašanju
dece u vrtiću. Kada bi, posmatrajući decu u
njihovoj spontanoj igri, primetili manifestaciju
agresivnog ponašanja, oni su beležili ko je bio
„agresor“, a ko „žrtva“, i koje su bile posledice
agresivnog ponašanja. Utvrdili su da se
agresivni postupci prema vršnjacima javljaju
nekoliko puta u toku jednog sata, kao i da više
od tri četvrtine agresivnih postupaka biva
praćeno pozitivnim posledicama po agresora:
žrtva se ili povlačila ili predavala. Ove
„pobede“ povećavale su verovatnoću da će
„agresor“ ponoviti napad.
Pomenuti istraživači su takođe utvrdili da
roditelji agresivne dece često podstiču njihovo
agresivno ponašanje. U nekim slučajevima, oni
su davali pozitivno podkrepljenje time što su
obraćali više pažnje, smejali se ili na drugi
način signalizirali odobravanje kada su njihova
deca bila agresivna. U drugim slučajevima,
deca su bila uspešna u zaustavljanju roditeljske
agresije onda kada su i sama postajala nasilna.
Ovi istraživači smatraju da u nasilnim
porodicama agresivno ponašanje deteta postaje
funkcionalno, jer mu omogućava da opstane u
datim socijalnim uslovima. Usvojene modele
agresivnog ponašaja ova deca prenose i na
druge socijalne kontekste. Ako agresivma
ponašanja i tamo „prolaze“, kod njih se dalje
učvršćuje obrazac agresivnog reagovanja.
Kažnjavanje agresivnog ponašanja deteta
nekim vidom nasilnog ponašanja, teoretičari
učenja smatraju kontraproduktivnim. Činom
nasilnog kažnjavanja roditelji zapravo pružaju
deci upravo model agresivnog ponašanja i uče
ih da se problemi rešavaju agresijom. Verbalne
poruke kojima eventualno osuđuju nasilno
ponašanje deteta i njihovi zahtevi da ne bude
agresivno prema drugoj deci, nemaju nikakvu
potporu u njihovom stvarnom ponašanju.
Najpoznatija istraživanja efekata učenja po
modelu odnose se upravo na modelovanje
agresivnog ponašanja kod dece. U čuvenoj
seriji eksperimenata koje je izveo Albert
Bandura sa svojim saradnicima, efektno je
demonstrirana moć učenja po modelu u razvoju
agresivnosti kod dece.
69