Univerzitet Singidunum, Beograd

posebne veštine. Nisu sva deca ista i nisu sve
situacije iste. Nekada je zaista teško odlučiti da
li dete (ili odraslog) treba u određenoj situaciji
kazniti ili ne, nagraditi na neki način ili ne.
Najzad, dejstvo iste nagrade i kazne u istoj
situaciji zavisi i od prirode deteta. Veština
primene nagradi i kazni predstavlja veliki deo
veštine vaspitavanja.
Nagrade mogu biti veoma različite:
materijalni pokloni, dozvola da se vrše
određene aktivnosti (igra), igranje sa decom,
verbalna komunikacija, osmesi, verbalno
izražavanje pohvale, hvaljenje deteta pred
drugima, izrazi ljubavi (verbalne i neverbalne
prirode), obraćanje pažnje, itd.
Slično je i sa kaznama. One mogu biti fizičke
prirode (npr. batine), ali i mnogo „finije“, poput
uskraćivanja poklona, neobraćanja pažnje,
smanjenja ili prestanka verbalne komunikacije,
„hladnog“ lica i drugih izraza uskraćivanja
ljubavi, pokuda, grdnji, itd.
Dejstvo nagrada i kazni je veoma složeno.
Ono zavisi od opšteg konteksta, od odnosa
roditelja prema detetu, od prirode deteta, od
konkretne situacije, od načina na koji se daju,
itd. Navedimo nekoliko primera.
Plakanje deteta često je sredstvo kojim se ono
služi da bi dobilo nešto što želi od roditelja. Još
„u kolevci“ neka deca tako intenzivno plaču da
roditelji ne mogu da podnesu taj plač, pritrčavaju
detetu i uzimaju ga u ruke da bi ga smirili.
Kasnije, i kada mu nije ništa, dete "urla" ne bi li
ga uzeli u ruke. Plačem dete počinje da
"gospodari" roditeljima, da menja njihovo
ponašanje, da ono njih "vaspitava". Obično to
dete radi i na starijim uzrastima. Ovaj primer
prikazuje jednu tipičnu situaciju, koja nije
izolovana već je uklopljena u širi kontekst
vaspitnog stila roditelja, a koja utiče na razvoj
izvesnih crta ličnosti.
Drugi primer su detinje psovke u našoj kulturi.
Ne znajući šta znače reči koje izgovara, dete
prima znake odobravanja, nekad i prilično
skrivene. Odrasli se "kao bune" i grde dete, ali
ono je ipak u centru pažnje i opaža čak i suptilne
(skrivene) izraze simpatije.
Skiner je upozoravao da mi nekada nismo svesni
da potkrepljujemo upravo nepoželjna ponašanja
kod svog deteta ili druge dece. Roditelj ne obraća
pažnju na dete sve dok ono ne počne da radi
nešto nepodobno. Svojom pažnjom on na neki
način potkrepljuje upravo nepodobna ponašanja.
Evo jedne konkretnije ilustracije tog tvrđenja.
Jedno dete se u zabavištu izdvaja od ostale dece.
Kad se izdvoji prilazi mu vaspitačica, pomiluje
ga, zagrli, priča sa njim i polako ga odvede u
grupu dece. Kada se ono posle nekog vremena
opet izdvoji, postupak se ponavlja. Svojom
pažnjom i drugim postupcima vaspitačica upravo
potkrepljuje izdvajanje iz grupe. Vaspitačima je
zato potrebna prilična veština u primeni nagrada i
kazni.
Psiholozi pretpostavljaju da su mnoge crte
ličnosti nastale instrumentalnim učenjem. Da bi
ostvarili neke ciljeve ljudi se ponašaju na
određen način, koji se postepeno učvršćuje i
postaje njihova "druga priroda". Navedimo
nekoliko primera.
Borbenost i agresivnost u nekim ratničkim
plemenima stvara se već od prvih dana života, na
majčinoj dojci. Žene iz ovih plemena prestaju da
hrane decu čim ona ispuste dojku iz usta. Time se
potkrepljuje prvo borbeno ponašanje. Naravno,
verovatno je da se borbenost i agresivnost ne
stvara samo načinom dojenja, već i celokupnim
kasnijim vaspitanjem, a naročito isticanjem
borbenosti i agresivnosti kao vrlina „pravog
muškarca“. Kod nekih plemena i naroda u
prošlosti, samilost i humanost smatrane su
slabostima. Ima psihologa koji smatraju da je
borbenost genetski determinisana, a to tvrde i za
agresivnost. No, faktor instrumentalnog učenja ne
može se mimoići: i ako bi bila urođena,
agresivnost je sociokulturno kanalisana. Neke
kulture ili društva neguju i potenciraju borbenost
i agresivnost, dok se u drugim kulturma oni
potiksuju, kao i takmičarski duh i isticanje.
I društvenost neki psiholozi takođe objašnjavaju
instrumentalnim učenjem. Na početku života,
skoro sve bebine potrebe zadovoljavaju drugi
ljudi (posebno majka). Iz tog iskustva, u kome su
drugi sredstvo zadovoljavanja primarnih potreba,
razvija se – ako ne motiv, ono bar crta
društvenosti.
Prema shvatanjima nekih drugih autora (npr.
Harlova ili Bolbija), čovek je biološki društveno
biće. Tendencija traženja socijalnog kontakta
66