Univerzitet Singidunum, Beograd

Ogled sa malim Albertom
Godine 1920. Votson i Rajnerova objavili su
rezultate eksperimenta kojim su pokazali da dečji
strah od životinja nije urođen, već oblikovan
sredinom. Oni su devetomesečnom dečaku Albertu
pokazivali niz životinja (pacova, belog zeca, psa,
itd.). Mali Albert se igrao sa ovim životinjama, bez
izražavanja straha. Zatim su, kada je Albert krenuo
prema zecu, udarili čekićem u metalnu šipku koja se
nalazila iza njega. Dečak se, u strahu, glasno
rasplakao.
Nakon nekoliko takvih iskustava, mali Albert je
uplašeno plakao kad god bi video zeca. Njegov
strah od belog zeca, proširio se i na druge bele,
krznene stvari koje su mu pokazivane (pas, krzneni
ogrtač, čak i maska Deda Mraza). Strah od belih
krznenih stvari, po Votsonu i Rajnerovoj, nastao je
učenjem – emocionalnim uslovljavanjem.
Iako je ovo istraživanje kritikovano sa
stanovišta metodološke kontrole (odsustvo
kontrolne grupe, jedan ispitanik, nedosledni
izveštaji o proceduri i rezultatima), ono je u to
vreme postalo jedan od ključnih dokaza u
prilog sredinističkim (empirističkim) teorijama
razvoja.
Votsonova istraživanja ukazala su na značaj
klasičnog uslovljavanja za emocionalni razvoj
pojedinca. Pokazano je kako se, na osnovu
principa uslovljavanja, emocije mogu vezivati
za prethodno neutralne draži. Međutim, iako
uslovljavanje nesporno može da objasni kako se
proširuje opseg draži koje izazivaju
kvalitativno istu emociju (npr. strah), ono ne
može da objasni nastanak kvalitativno novih
emocija.
Po teoretičarima učenja, emocionalno
uslovljavanje može biti i objašnjenje rane
socijalnosti, tj. ranog ispoljavanja socijalne
tendencije kod beba. One veoma rano pokazuju
tendenciju da komuniciraju sa odraslim
jedinkama svoje vrste i da budu u njihovom
prisustvu: osmehuju se na opažaj ljudskog lica,
guču, pružaju ruke ka prisutnoj osobi, itd.
Prema bihejviorističkom objašnjenju, emocije
prijatnosti i zadovoljstva, koje prirodno izaziva
majka odgovarajući na bebine potrebe
(hranjenje, umirivanje), vezuju se i za druge
socijalne draži, tj. ljude. Za razliku od
teoretičara učenja, psiholozi drugih teorijskih
orijentacija veruju da je ovakvo ponašanje beba
genetski programirano, tj. da je socijalnost
detata urođena.
Ranija istraživanja klasičnog uslovljavanja
kod odojčeta kritikovana su jer nisu u
potpunosti isključila druge moguće uzroke
ponašanja beba. Na primer, u pomenutom
istraživanju o uslovljavanju reakcije sisanja,
bebe su možda otvarale usta i pravila pokrete
sisanja jednostavno zato što su bile uzbuđene
zujanjem, a ne zato što je stvorena specifična
asocijacija između zujanja (uslovne draži) i
hrane (bezuslovne draži).
Ove kritike dobile su na snazi kada u
nekoliko dobro kontrolisanih eksperimenata
nije dokazano klasično uslovljavanje kod
novorođenih beba (Sameroff & Cavanaugh,
1979). Izgledalo je kao da nema klasičnog
uslovljavanja do 2. ili 3. meseca života.
Međutim, brojna istraživanja sprovedena u
skorije vreme, sa velikom sigurnošću su
pokazala da se klasično uslovljavanje može
pojaviti već nekoliko časova nakon rođenja. U
ovim novijim istraživanjima izabrani su
stimulusi od biološkog značaja za bebu, a puno
pažnje posvećeno je i metodološkoj kontroli.
Na primer, Blas i saradnici (Blass, Ganchrow
& Steiner) uslovili su reakciju sisanja na
milovanje čela. Ovi istraživači pošli su od toga
da tokom dojenja dolazi do taktilne stimulacije,
ali da ona uobičajeno ne dovodi do sisanja.
Koristeći pipetu, oni su bebama starim samo
nekoliko sati, davali zaslađenu vodu, odmah
nakon dodirivanja čela. Bebe u kontrolnoj grupi
su takođe dobijale i stimulaciju po čelu i
šećernu vodicu, ali nezavisno i u različitim
intervalima (pod tim uslovima ne očekuje se
63