Univerzitet Singidunum, Beograd

„Nama se čini da je u inteligenciji sadržana
fundamentalna sposobnost, čija su izmena ili
nedostatak od najvećeg značaja za praktičan
život. Ova sposobnost vezana je za suđenje, inače
nazivano „zdrav razum“, praktičan razum,
inicijativa, sposobnost prilagođavanja uslovima.
Dobro prosuđivanje, dobro razumevanje, dobro
razmišljanje – to su suštinske manifestacije
inteligencije“ (1916, str. 43).
Bine i Simon služili su se ovom definicijom
pri izboru ajtema za svoj test, ali ona nikako
nije potpun odgovor na pitanje o prirodi i
suštinskim svojstvima inteligencije.
Godine 1921. urednici Časopisa za
pedagošku psihologiju (Journal of Educational
Psychology), tražili su od većeg broja
stručnjaka da daju svoje mišljenje o prirodi
inteligencije. Između ostalog, pomenute su
sledeće karakteristike:
- sposobnost apstraktnog mišljenja;
- sposobnost učenja i uklapanja u sredinu;
- sposobnost prilagođavanja novim
situacijama u životu;
- kapacitet za inhibiciju instinktivnog
reagovanja.
Ove definicije međusobno se toliko razlikuju
da se može postaviti pitanje jesu li stručnjaci
uopšte govorili o istoj stvari. Međutim, u
jednom smislu svi odgovori se slažu sa ranom
definicijom Binea i Simona: šta god da je,
inteligencija je opšta karakteristika.
Ovakvo stanovište je tokom godina nalazilo
podršku u empirijskim podacima: postignuća
ljudi na raznorodnim zadacima visoko
koreliraju, tj. postoji tendencija da ljudi koji
imaju visok rezultat na jednoj vrsti zadataka,
imaju visoke rezultate i na drugim zadacima
(Spearman, 1927; Jensen, 1980).
Jedan od učesnika simpozijuma o
inteligenciji, V. Henmon, izrazio je svoje
neslaganje sa ovakvim shvatanjem prirode
inteligencije. On je verovao da testovi mere
samo posebnu vrstu inteligencije, i to onu kojoj
škola pridaje najveći značaj.
Njegovo shvatanje podržali su i brojni drugi
autori. Oni su istakli da postoji poseban oblik
inteligencije, o kojoj Najzer (Neisser) govori
kao o akademskoj nasuprot svakodnevnoj
inteligenciji, dok Sternberg razlikuje
akademsku i praktičnu inteligenciju (a obe se
razlikuju od treće vrste inteligencije, koju on
naziva mudrošću).
Posebnost akademske inteligencije
Nekoliko karakteristika razlikuje intelektualne
zadatke koji se traže u školi od zadataka koji se
sreću u drugim kontekstima (Wagner & Sternberg,
1985):
- školske zadatke formulišu drugi i oni su obično
malo ili nimalo interesantni učenicima;
- školski zadaci su obično dobro definisani, sa
samo jednim tačnim odgovorom;
- sve potrebne informacije prisutne su od početka
rada na zadatku;
- često se samo jedan način dolaženja do rešenja
smatra ispravnim;
- školski zadaci obično su odvojeni od
svakodnevnog iskustva dece;
- školski zadaci obično su dati u vidu pisanih
simbola (reči, brojevi...).
Bine i Simon nisu dali definiciju „prirodne
inteligencije“ koja bi je razlikovala od
kulturnog iskustva i koja bi omogućila da se
razdvoje testovi „prirodne inteligencije“ od
testova ”školskog karaktera”. Oni su se
ograničili na to da pokažu da, šta god da je,
prirodna inteligencija nije jednaka uspehu u
školi. Po njihovom mišljenju, ne samo da
inteligencija sadrži nešto više od školskog
znanja, već je i u školovanju – kao i u životu –
potrebno nešto više od inteligencije:
„Naše ispitivanje inteligencije ne može uzeti u
obzir sve te kvalitete: pažnju, volju, kontinuitet,
pravilnost, poslušnost i hrabrost, koji igraju
važnu ulogu u školskom radu, kao i u kasnijem
životu; jer život nije toliko sukob inteligencija
koliko je borba karaktera“ (1916, str. 256).
Ni danas ne postoji saglasnost oko toga šta je
najadekvatnije određenje inteligencije. Deo
55