Univerzitet Singidunum, Beograd

odgovoru na pitanje u kojoj meri su indvidualne
razlike na testovima inteligencije determinisane
genetskim i sredinskim faktorima, kao i
njihovom interakcijom.
4. Psihometrijski pristup je u značajnoj meri
doprineo i razumevanju stabilnosti
individualnih razlika tokom razvoja. Reč je o
pitanju da li se, na osnovu postignuća na
ranijim uzrastima, može predviđati postignuće
na kasnijim uzrastima.
Poreklo testiranja inteligencije:
zaveštanje Binea i Simona
Interesovanje za merenje inteligencije postalo
je široko rasprostranjeno na prelazu iz IX u XX
vek, sa pojavom masovnog obrazovanja.
Iskustvo je pokazalo da neka deca nisu bila
sposobna da uče i profitiraju od školske obuke.
Zvaničnici zaduženi za obrazovanje tragali su
za uzrocima ovih teškoća i načinima na koje bi
se one mogle otkloniti.
Bine (na slici) i Simon
bili su pioniri testiranja
inteligencije u razvoju
Francusko ministarstvo
obrazovanja zadužilo je
1904. godine Alfreda
Binea (Binet), profesora
psihologije na Sorboni, i
lekara Teodora Simona
(Simon), da osmisle
način ispitivanja dece
kojim će moći da
identifikuju decu koja
zaostaju u razvoju i kojoj
je potrebna posebna
obuka.
Bine i Simon započeli su sa osmišljavanjem
metode kojom bi se mogla dijagnostikovati
mentalna zaostalost. Strategija koju su usvojili
bila je da deci daju niz zadataka, čije se
rešavanje u njihovoj kulturi smatralo
pokazateljem inteligencije. Na primer, jedan
takav pokazatelj inteligencije bila je sposobnost
deteta da prati uputstvo, dok istovremeno „drži
u glavi“ nekoliko komponenti zadatka. Da bi
proverili ovu sposobnost, Bine i Simon su
davali deci uzrasta od 4 do 6 godina sledeći
zadatak:
„Vidiš li ovaj ključ? Treba da ga staviš na onu
stolicu tamo (pokazuje se na stolicu). Zatim treba
da zatvoriš vrata. Pored vrata, na stolici, videćeš
jednu kutiju. Uzmi tu kutiju i donesi mi je“ (1916,
str. 206).
Na uzrastu od 4 godine, samo mali broj dece
može da izvrši sve delove ovog zadatka, bez
pomoći. Oko polovine dece na uzrastu od 5
godina to može, dok na uzrastu od 6 godina
skoro sva deca uspešno izvršavaju ovaj zadatak.
Obrazac postignuća povezan sa uzrastom bio je
ono za čim su Bine i Simon tragali.
Četvorogodišnja deca koja su rešavala ovaj, i
druge zadatke tog nivoa, smatrana su
naprednom. Šestogodišnja deca koja to nisu
bila u stanju da urade, smatrana su zaostalom u
intelektualnom razvoju.
U drugim zadacima od dece se tražilo da
utvrde koji delovi slike nedostaju, da imenuju
boje, da precrtaju geometrijske figure, da
zapamte niz slučajnih brojeva, da broje unazad
od 20, i sl. Bine i Simon testirali su nešto više
od 200 dece, uzrasta od 3 do 12 godina. Svakoj
uzrasnoj grupi davali su različite zadatke
(zadatke odgovarajućeg nivoa). Kao što su se i
nadali, skoro 50% ispitane dece ispunjavalo je
očekivanja za svoj uzrast. Od ostale dece, 43%
je bilo u okviru jedne godine oko očekivane, a
samo 7% je odstupalo od norme dve i više
godina („na više“ ili „na niže“).
Bine i Simon su zaključili da su uspešno
konstruisali skalu za merenje inteligencije u
razvoju. Osnovni pokazatelj intelektualnog
razvoja na ovoj skali nazvali su mentalni
uzrast (MU). On se određivao na osnovu broja
rešenih zadataka. Za dete čije postignuće
odgovara postignuću prosečnog deteta uzrasta
od 7 godina, kaže se da ima mentalni uzrast od
7 godina; za dete čije postignuće odgovara
prosečnom postignuću devetogodišnjaka kaže
se da ima mentalni uzrast od 9 godina, itd.
Mentalni uzrast je pružio Bineu i Simonu
zgodan način da okarakterišu mentalnu
zaostalost, kao i prosečnu ili natprosečno
53