Univerzitet Singidunum, Beograd

Zbog pomenutih ograničenja, izveštavanje o
sebi ima veću upotrebnu vednost kada nas
zanimaju činjenični podaci (npr. koliko
vremena, u proseku, dete dnevno uči) ili kada
nas interesuje ne objektivno stanje stvari, već
lična procena ispitanika (npr. kako deca vide
motivisanost i pedagoško umeće svojih
nastavnika). Naravno, upitnikom i intervjuom
nije moguće ispitivati sve probleme u
razvojnoj psihologiji, a podaci dobijeni ovim
tehnikama često se moraju dopuniti podacima
dobijenim primenom drugih metoda.
Metod sistematskog posmatranja
Već smo pomenuli da je u XIX veku,
nekoliko biografskih studija dece utiralo put
razvoju dečje psihologije. Tideman, Darvin,
Prajer i drugi, pisali su dnevnike u kojima su
beležili rezultate posmatranja svoje dece.
Darvinova biografija bebe, Leopoldovi zapisi
o jezičkom razvoju njegove ćerke (Leopold,
1949) i Pijažeovi opisi mentalnog razvoja
njegove dece (Piaget, 1954) primeri su
biografskih studija od trajne naučne vrednosti.
Danas se biografske studije retko koriste,
osim u oblasti jezičkog razvoja, gde su još
uvek važan izvor podataka. Činjenica je da ni
naučnici ne mogu biti sasvim objektivni kada
opisuju svoju decu. Kao što je
prokomentarisao Kesen: ”niko ne može
iskriviti istinu tako ubedljivo kao brižni
roditelj” (Kessen, 1965, str.117).
Zbog problema koji nastaju kada odrasli
posmatraju ponašanje vlastite dece, psiholozi
preferiraju izveštaje obučenih posmatrača,
koji nemaju lične veze sa decom koju
posmatraju. Cilj ovih prirodnih posmatranja
je da se dobiju detaljne informacije o
stvarnom ponašanju dece u realnom
okruženju u kome žive, uključujući kuću,
školu i zajednicu.
Prirodna posmatranja su jedno od osnovnih
istraživačkih oruđa etološki orijentisanih
razvojnih psihologa. Etologija je
interdisciplinarna nauka koja se bavi
biološkim osnovama ponašanja. Etološki
orijentisani razvojni psiholozi zanimaju se za
način na koji je razvoj deteta uslovljen
evolucionom istorijom Homo sapiensa
(Hinde, 1987). Etolozi u velikoj meri
naglašavaju prirodna posmatranja, jer veruju
da se biološki važna ponašanja koja utiču na
ljudski razvoj mogu najbolje proučavati u
okruženju gde imaju adaptivan značaj
(Charlesworth, 1976).
U etološkoj tradiciji, Strejer je sproveo
prirodno posmatranje dečije interakcije u
predškolskoj učionici (Strayer, 1991). On je
posmatrao i beležio ko je bio s kim u
interakciji, kao i kvalitet interakcije. Utvrdio
je da spontani razvoj socijalne hijerarhije u
predškolskoj grupi reguliše stepen
agresivnosti koju mala deca ispoljavaju jedna
prema drugoj.
Posmatranje u različitim kontekstima
Važan cilj prirodnog posmatranja je da opiše
ekologiju dečjeg razvoja. Ovaj termin potiče
od grčke reči kuća. U biološkim naukama,
”kuća” je stanište životne zajednice biljaka i
životinja, a ekologija te životne zajednice je
obrazac njenih odnosa sa sredinom. U
razvojnoj psihologiji, ekologija se odnosi na
prirodno okruženje u kome dete raste, što
uključuje određena mesta (kuća, škola,
naselje), osobe i njihove odnose (porodica,
učiteljica, susedi), ali i širi sociokulturni
kontekst u kome se razvoj odvija.
Saper i Harknes proučavali su razvoj dece u
Keniji i SAD (Super & Harkness, 1986). Oni
govore o detetovoj razvojnoj niši, kako bi
naglasili vezu između razvoja deteta i
zajednice u kojoj su rođeni. Predlažu da se
svaka razvojna niša analizira preko tri
komponente: (1) fizički i socijalni kontekst u
kome dete živi; (2) kulturno uslovljena praksa
vaspitanja i obrazovanja dece u okviru datog
društva, i (3) psihološke karakteristike
roditelja.
Posmatranje razvoja u kontekstu
omogućava uvid u celoviti razvoj deteta i
brojne uticaje koje na njega vrše različiti
elementi datog konteksta razvoja. Tako
možemo saznati i koje su najveće teškoće u
životu dece i kako se uslovi mogu promeniti
da bi se podstakao njihov razvoj.
35