Univerzitet Singidunum, Beograd

u dolaženju do saznanja o ljudima. Zbog toga
se laicima čini da su to jednostavne metode.
Međutim, dobar upitnik i intervju daleko su
od svakodnevnog razgovora i „običnih“
pitanja, a u njihovom konstruisanju i
zadavanju psiholozi moraju da slede jasna i
stroga pravila.
Dobar upitnik sadrži pitanja koja:
- su jasna, precizna i razumljiva
- odnose se na pojave koje ispitanici
znaju iz iskustva
- nisu sugestivna
- ne zadiru u intiman život i ne pobuđuju
teške emocije
- ne odnose se na davne događaje i
iskustva
Upitnički su istraživane različite teme u
razvojnoj psihologiji, kao što su npr.
shvatanja adolescenata o prijateljstvu i
popularnosti (Savin-Williams & Berndt,
1990) ili roditeljski stavovi o odgajanju dece
(Sigel, 1985). U jednom istraživanju,
istraživači su tinejdžerima davali pejdžere,
koji su se oglašavali nakon slučajno izabranih
vremenskih intervala. Na taj signal, tinejdžeri
su popunjavali upitnik o tome šta rade i kako
se osećaju u tom trenutku (Csikszentmihalyi
& Larson, 1984).
Prednosti i ograničenja upitnika
Izveštaji o sebi mogu pružiti detaljne
podatke o životnom iskustvu ljudi i otkriti
dinamiku mišljenja ili ponašanja koja je inače
nedostupna posmatranju (ili teško
dostupna). Takve pojave su, npr. stavovi,
interesovanja, emocije (kod kojih nas ne
zanima samo ponašajna komponenta) ili
određene situacije i odnosi, poput partnerskih,
porodičnih, međuetničkih.
Druga dobra strana izveštaja o sebi je što
oni, za razliku od posmatranja, mogu da nam
obezbede podatke o prošlim događajima i
iskustvima, kao i o pojavama koje se tiču
budućnosti – o namerama, planovima,
ambicijama i sl.
Konačno, radi se o ekonomičnom načinu
prikupljanja podataka. Upitnikom se za
relativno kratko vreme mogu prikupiti podaci
o velikom broju pojedinaca.
Glavno ograničenje izveštaja o sebi je
problematična valjanost odgovora koje ljudi
daju o sebi. Ispitanici nisu uvek voljni, a ni
sposobni da pruže relevantne informacije i da
daju iskrene i adekvatne odgovore na
postavljena pitanja. Razlog može biti to što
nisu motivisani, što ne žele iskreno da
odgovaraju (već daju socijalno poželjne
odgovore), što ne razumeju pitanja ili nemaju
dovoljno znanja o datoj pojavi. Izvor
problema može biti i nedovoljno razvijena
sposobnost za introspekciju ili artikulaciju
odgovora.
Problem vezan za teškoće u razumevanju
pitanja posebno je izražen u razvojnoj
psihologiji. Deci je često teško, a ponekad i
nemoguće postaviti jasna, razumljiva pitanja
o željenoj pojavi. Njihove teškoće da
artikulišu i verbalno uobliče svoje odgovore,
takođe su čest izvor problema.
Valjanost izveštaja o sebi
Da bi proverili valjanost upitničkih podataka,
istraživači nekada direktno posmatraju ponašanja
o kojima su ispitanici izveštavali. Ovakva
istraživanja pokazala su umereno slaganje između
izveštaja ljudi i njihovog stvarnog ponašanja.
Tako se, na primer, pokazalo da su roditelji
selektivni u onome što pamte o sebi i svojoj deci
(ili bar u onome o čemu su voljni da izveste). Od
roditelja je traženo da se prisete svoje vaspitne
prakse i dečjih ponašanja od pre nekoliko godina.
Roditeljski izveštaji upoređivani su sa podacima
prikupljenim posmatranjem i analizom dostupnih
pisanih materijala. Utvrđeno je da je sećanje
roditelja „iskrivljeno“, u skladu sa njihovim
verovanjima o tome šta su adekvatne pedagoške
metode i šta je optimalni tok razvoja. Na primer,
neke majke tvrdile su da njihova deca nikada nisu
sisala palac (što stručnjaci tada nisu odobravali),
iako je u dokumentima zabeleženo da su se
konsultovale sa pedijatrima o detetovom sisanju
palca.
Da bi smanjili iskrivljenja u retrospektivnim
izveštajima, istraživači sada često traže od
roditelja da se usmere na specifično tekuće
ponašanje, kao što su napadi besa, neposlušnost,
ili mokrenje u krevet. Takođe traže dnevne
izveštaje o ovim ponašanjima deteta i reakcijama
roditelja.
34