Univerzitet Singidunum, Beograd

Deo problema je u tome što indikatori
prikladni za merenje npr. pamćenja ili
povredljivosti novorođenčeta nisu prikladani i
za merenje iste osobine kod osmogodišnjeg
deteta ili tinejdžera. Sa uzrastom se menjaju i
načini manifestovanja pomenutih
karakteristika. Tu možda leži i deo
objašnjenja za to što mnoga istraživanja nisu
uspela da potkrepe tezu o stabilnim
psihološkim crtama (Kopp i McCall, 1982).
Usavršavanje istraživačkih tehnika tokom
poslednjih decenija omogućilo je nekim
istraživačima da nađu potvrdu za postojanje
stabilnih individualnih razlika u pogledu
nekih psiholoških karakteristika. Skoriji
podaci pokazuju da postoji velika verovatnoća
da će deca koja su stidljiva i nesigurna na
uzrastu od 21. meseca, i na uzrastu od 5 ½
godina biti plašljiva i povučena (Kagan &
Snidman, 1991). Slično, bebe koje se brzo
navikavaju na nove vizuelne stimuluse (što je
pokazatelj da brzo uče), imaće dobre rezultate
i na testovima mentalnog razvoja, 4 ili 5
godina kasnije (Bornstein, 1989).
Stabilnost psiholoških karakteristika deteta
tokom vremena zavisi i od stabilnosti njihove
sredine, a ne samo od stabilnosti
karakteristika koje se mogu pripisati
genetskoj osnovi. Istraživanja pokazuju da
deca koja ostaju u sirotištima od rođenja do
adolescencije, postaju letargična i
neinteligentna. Ona su takođe pod rizikom za
razvoj emocionalnih i intelektualnih teškoća u
odraslom dobu. Ali, ako se sredina u kojoj
ova deca rastu poboljša (ako im osoblje u
sirotištu pruži dodatnu negu i stimulativnu
pažnju ili ako ih usvoje brižne porodice)
njihovo stanje se značajno popravlja i mnoga
od njih postaju intelektualno i emocionalno
dobro adaptirana deca i odrasli ljudi
(Klarkovi, 1987).
*
Iako su pristalice različitih pristupa tokom
celog dvadesetog veka pokušavale da objasne
razvoj, osnovna pitanja razvojne psihologije
ostala su bez jednoznačnih odgovora. Ne
postoji slaganje oko toga koji je
najadekvatniji metodološki pristup u
istraživanju razvoja, niti postoji jedinstvena,
opšteprihvaćena teorija koja objašnjava
prirodu i faktore razvojnih promena. O
savremenoj razvojnoj psihologiji korisnije je
misliti kao o „socijalnom mehanizmu“ za
organizovanje naučnog istraživanja razvoja i
napredovanje naučnog znanja o razvoju. Taj
„mehanizam“ omogućava naučnicima koji
imaju različita, pa i suprotstavljena gledišta,
da uporede svoje podatke i teorije, da sučele
svoje argumente, da „uče“ jedni od drugih i
razvijaju svoje pristupe, kako bi objasnili
dostupne činjenice i izveli relevantne
implikacije u pogledu kreiranja
najpodsticajnijih uslova razvoja.
22