Univerzitet Singidunum, Beograd

kada se formuliše kao zaoštrena dilema
(kvantitativne ili kvalitativne promene).
Neretko se, pogotovo u svakodnevnom
životu, pod razvojem podrazumevaju upravo
kvantitativne razvojne promene ili
povećavanje čovekovih sposobnosti i
kapaciteta. Sa protokom vremena (tj. sa
povećanjem uzrasta) dete je sve više i teže,
može sve brže i spretnije da hoda, itd. Sličan
„rast“ dešava se i na planu psihičkih funkcija:
dete zna sve veći broj informacija o sebi i
svetu koji ga okružuje, barata sve većim
brojem reči (ima bogatiji rečnik), može da
zapamti više podataka (npr. duži niz brojeva
ili veći broj imena), rešava sve više zadataka
na testu inteligencije i sve veći broj problema
s kojima se sreće u svakodnevnom životu,
ispoljava sve veći broj emocija itd.
Nesporno je, dakle, da se razvoj ogleda i u
kvantitativnim promenama, koje možemo
shvatiti kao „rast“ ili poboljšanje psihičkih
funkcija. Međutim, razvojne promene nisu
samo kvantitativne prirode, već
podrazumevaju i kvalitativne razlike –
transformaciju, reorganizaciju, kvalitativno
drugačiji način psihičkog funkcionisanja.
Metamorfoza leptira: kvalitativne promene
Dete školskog uzrasta, na primer, ne
razlikuje se od trogodišnjaka samo po obimu
rečnika, količini informacija koje može da
zapamti, broju problema koje može da reši na
testu inteligencije ili broju emocija koje
manifestuje. Ono misli, rešava probleme i
poima sebe i svet oko sebe - na kvalitativno
drugačiji način.
Mišljenje trogodišnjaka oslanja se na njegovo
opažajno iskustvo i, ma koliko da je dete
„pametno“, ono u rešavanju problema ne može
da se oslobodi ograničenja koje nameće
perceptivno iskustvo. Trogodišnjak će o razlici
broja elemenata u dva niza, po prirodi svog
načina mišljenja, suditi na osnovu opažaja
razlike u dužini tih nizova, a ne na osnovu broja
elemenata. Zato će, kada se elementi jednog od
dva niza prostorno razmaknu, reći da tu ima
više elemenata, jer će se povesti za opažajem
razlike u prostornim dužinama (videti str. 106).
Dete školskog uzrasta, s druge strane,
rukovodiće se ne opažanjem dužine nizova, već
brojem elemenata. Način mišljenja dece
školskog uzrasta je drugačiji – kod njih su
razvijene logičke operacije (operacija broja), a
one su oslobođene fiksiranosti za perceptivno
iskustvo.
Prethodno razmatranje pokazuje da ovaj
poblem ne treba shvatiti kao dilemu ili-ili.
Razvoj podrazumeva i kvantitativne i
kvalitativne promene, pri čemu ove dve vrste
promena često i nije moguće jasno
razlikovati, razgraničiti i odvojeno izučavati.
Kvantitativno povećavanje kapaciteta i
kvalitativne transformacije psihičkih funkcija
međusobno su usko povezani i uzajamno se
uslovljavaju. Takođe, nije lako odrediti ni da
li je kvantitativni rast uslov da bi došlo do
kvalitativnih transformacija ili je, pak,
obrnuto.
Na osnovu prethodnog razmatranja,
možemo definisati razvoj kao promene koje
su sistematski povezane sa protokom
vremena, ireverzibilne (nepovratne), po
prirodi kvantitativne i kvalitativne, a po
„smeru“ progresivne, ali i regresivne.
KLJUČNA PITANJA RAZVOJA
Uprkos velikoj raznovrsnosti u radu
razvojnih psihologa i teorijama koje vode
njihova istraživanja, postoji zajedničko
interesovanje za tri osnovna pitanja:
1) Kontinuitet. Da li se razvoj karakteriše
kontinuiranim, postepenim kvantitativnim
promenama ili podrazumeva diskontinuitet, tj.
niz kvalitativnih transformacija?
2) Faktori razvoja. Da li je razvoj
prvenstveno vođen genetskim programom,
odnosno nasleđem i sazrevanjem ili je
spoljašnja sredina glavni izvor promena?
*
14