Univerzitet Singidunum, Beograd
Univerzitet Singidunum, Beograd Univerzitet Singidunum, Beograd
intelektualnih aktivnosti učenika, kao i da postepenom internalizacijom ti kvaliteti postaju deo njihove kognitivne strukture, tj. odlike njihove saznajne delatnosti. Formativna uloga asimetrične socijalne interakcije u razvoju deteta ne može se sasvim razumeti bez pojma „zona narednog razvoja”. U zoni narednog razvoja nalaze se one funkcije i sposobnosti deteta koje se još nisu razvile, ali koje se mogu razviti kroz saradnju sa odraslim, tj. kompetentnijim učesnikom socijalne interakcije. Prema Vigotskom, upravo asimetrična socijalna interakcija u zoni narednog razvoja predstavlja odlučujući, formativni faktor razvoja. Zona narednog razvoja Pojam zone narednog razvoja odnosi se na jaz između onoga što dete može da postigne samostalno i onoga što može da postigne u saradnji sa kompetentnijim drugim (osobom koja se nalazi na „višem polu“ asimetrične socijalne interakcije). Termin „naredni“ ukazuje na to da dete dobija pomoć koja je samo malo iznad njegovih mogućnosti, odnosno da se tom podrškom dopunjuju i nadograđuju njegove postojeće sposobnosti. Važno je razumeti da, kada govorimo o zoni naradnog razvoja, ne mislimo samo o odlikama deteta, niti samo o karakteristikama podučavanja, već o detetu uključenom u zajedničku aktivnost sa odraslim. Da bi asimetrična socijalna interakcija zaista “povukla napred” način mišljenja i razvoj deteta, postupci odraslog (odnosno kompetentnijeg učesnika interakcije) moraju biti usklađeni sa mogućnostima i potrebama deteta. Oblik „fino podešene“ podrške odraslih, koja omogućava detetu da uz njihovu pomoć postigne ono što će kasnije moći da ostvari samostalno, jeste suština koncepta zone narednog razvoja Na primer, ako beba ne može da dohvati igračku koju bi rado „glodala“, „fino podešena“ pomoć roditelja sastojala bi se u tome da on samo pridigne igračku, tako da beba može sama da je uhvati. Ono što ne bi trebalo da uradi roditelj koji kreira „zonu narednog razvoja“ jeste da uzme igračku i stavi je detetu u ruku, ili da je drži blizu njenih usta, kako bi mogla da je glođe. Da bi uskladio zajedničku aktivnost i dobro doziranom pomoći podstakao „ naredni razvoj“, odrasli mora biti osetljiv na detetove signale – mora znati šta dete pokušava da uradi, kao i šta može i ne može da uradi. Zona narednog razvoja počiva na “pridržavanju” Koncept zone narednog razvoja govori o tome da deca uz podršku iskusnije, veštije osobe sa više znanja, mogu postići više nego što mogu sama. Ovaj pojam ukazuje na razliku između aktuelnog i potencijalnog razvojnog nivoa, koju dete može prevladati uz adekvatno vođenje od strane odraslog ili u saradnji sa iskusnijim, kompetentnijim vršnjakom. Dok su ranije prevashodno istraživani oblici podrške odraslih, danas se dosta pažnje posvećuje i istraživanju asimetrične vršnjačke saradnje. Pojam zone narednog razvoja jedan je od centralnih koncepata sociokulturnog pristupa i ima višestruki teorijski i praktični značaj. 1) Mehanizam razvoja. Kao prevladavanje jaza između aktuelnog i potencijalnog razvojnog nivoa deteta, koncept zone narednog razvoja ukazuje na mehanizam razvoja – objašnjava šta dovodi do razvoja. Dva momenta su ključna: dolaženje do zajedničkog razumevanja zadatka ili problema (shared understanding), i podrška ili potpora (scaffoloding) koju dobija manje kompetentan 138
član interakcije. Drugim rečima, razvoj deteta napred “vuče” zajednička aktivnost sa kompetentnijom osobom, kroz koju dete izgrađuje novi način razumevanja problema i dobija različite vrste dobro dozirane pomoći. Ta podrška naslanja se na ono što dete može samostalno (razvojne mogućnosti), a usmerena je ka onome što može uz adekvatno vođenje (razvojne potrebe). Ona se može sastojati u pokazivanju (modelovanje), postavljanju pitanja (u cilju procenjivanja, ali i podrške ili usmeravanja), pojašnjavanju, pružanju povratne informacije, izvršavanju dela zadatka, strukturiranju sadržaja (selekcija, povezivanje i organizacija informacija), strukturiranju kognitivnih aktivnosti (izdvajanje koraka, bitnih momenata i prekretnica), ukazivanju na efikasne strategije i ekspliciranju koristi koja se od njih dobija, itd. 2) Pristup u procenjivanju sposobnosti. Koncept zone narednog razvoja ima značajne implikacije i u domenu procenjivanja ili merenja kognitivnih sposobnosti dece. Vigotski nije bio zadovoljan tradicionalnim pristupom, koji se zasniva na postignuću deteta na testovima inteligencije. Pomoću zadataka koje dete rešava samostalno, a pod uslovima testiranja koji su isti za sve, može se proceniti samo nivo aktuelnog razvoja, koji se odnosi na već razvijene i uobličene funkcije. To, međutim, nije validna mera detetove sposobnosti da uči i profitira od podučavanja, što je najrelevantnije za školski kontekst (podsetimo se da je Bine-Simonova skala i razvijena da bi se idenifikovala deca koja nisu sposobna za školsko učenje i koja ne mogu da profitiraju od školske obuke). Upravo na konceptu zone narednog razvoja zasnovana je nova dijagnostička paradigma, koja u procenjivanju sposobnosti deteta uvažava i njegove potencijale, njegovu sposobnost da uči i napreduje zahvaljujući podučavanju. Kapacitet za učenje je pragmatički važan kriterijum u određenju inteligencije, naročito u kontekstu školovanja (i posebno kod dece sa problemima u učenju i ponašanju). Dijagnostička paradigma zasnovana na konceptu zone narednog razvoja polazi od toga da u saradnji sa kompetentnijom osobom dete može da uradi mnogo toga što ne može samo. Smisao novog metodskog postupka u procenjivanju sposobnosti je utvrđivanje nivoa (postignuća) koji dete dostiže rešavajući zadatke uz podršku odraslog ili kompetentnijeg vršnjaka (npr. bodrenje, postavljanje relevantnih pitanja, navođenje ili usmeravanje, započinjanje rešavanja i sl.). To postignuće, odnosno razlika između samostalnog postignuća deteta i njegovog postignuća ostvarenog u saradnji sa drugim, određuje zonu njegovog “narednog razvoja” i predstavlja validniju meru sposobnosti, jer uključuje i kapacitet za učenje. 3) Socijalna priroda deteta. Pojam zone narednog razvoja ima važne teorijske implikacije za razumevanje bazične prirode deteta i ljudskog razvoja. Razvoj deteta ne može se posmatrati izvan sociokulturne sredine (“dete kao Robinzon Kruso”). U individualističkim paradigmama razvoja (kakve su npr. Frojdova psihoanaliza i Pijažeovo shvatanje) postoji „rascep” između ličnog i socijalnog, unutrašnjeg i spoljašnjeg, biološkog i društvenog. Delovanje sociokulturnih činilaca shvata se kao „spoljašnja, tuđinska sila koja pritiskuje i potiskuje“ autentičnu prirodu deteta, a koja se u oba gledišta vidi kao asocijalna, biološka i egocentrična (Vigotski, 1983, str. 82). Vigotski je doveo u pitanje samu suštinu individualističke paradigme razvoja: shvatanje bazične prirode deteta (asocijalna ili primarno socijalna) i uloge sociokulturnih činilaca (spolja nametnuti uticaji koji postepeno potiskuju autentičnu prirodu deteta ili konstitutivni činioci razvoja). Dete je primarno socijalno biće, a veze sa d rugima čine sastavni (konstitutivni) deo ljudske prirode. Sve što se smatra individualnim, čak i duboko ličnim, primarno je socijalno. To, naravno, ne znači da se individualni procesi i osobine shvataju kao mehanički odraz socijalnih činilaca - reč je o prožimanju individualnog i socijalnog. Kao što 139
- Page 87 and 88: Prilog 1: Frojdovi stadijumi psihos
- Page 89 and 90: eksperimentalnim proverama. Ovakav
- Page 91 and 92: Uprkos tome, smatra se da je naučn
- Page 93 and 94: Harlov je smatrao da udobnost dodir
- Page 95 and 96: Brajanova majka je ponovo izašla i
- Page 97 and 98: UNIVERZALNO - KONSTRUKTIVISTIČKI P
- Page 99 and 100: saznajne (kognitivne) sheme naziva
- Page 101 and 102: Pojasnimo opisane pojmove i „logi
- Page 103 and 104: „(Naše) viđenje asimilacije pre
- Page 105 and 106: Uzmimo kao primer Pijažeov zadatak
- Page 107 and 108: Pijaže je smatrao da postoje četi
- Page 109 and 110: U Pijažeovom određenju pojma razv
- Page 111 and 112: - Razvoj ne počiva na pasivnoj rea
- Page 113 and 114: nižeg uzrasta svoje moralne sudove
- Page 115 and 116: Poslednju, četvrtu fazu moralnog r
- Page 117 and 118: Drugi nivo - KONVENCIONALNI Treća
- Page 119 and 120: moralnosti („dobrog i lošeg“).
- Page 121 and 122: KOGNITIVNO-INFORMACIONI PRISTUP RAZ
- Page 123 and 124: koji rade na polju, čuvanje useva
- Page 125 and 126: slučajnosti, rukovodeći se asocij
- Page 127 and 128: opseg dečjih shema, već i njihova
- Page 129 and 130: veća težina bila bliža težištu
- Page 131 and 132: SOCIOKULTURNI PRISTUP RAZVOJU: TEOR
- Page 133 and 134: kao plod individualnog ili kolektiv
- Page 135 and 136: Razvoj deteta ne može se razumeti
- Page 137: kada je sam sa sobom, čovek zadrž
- Page 141 and 142: socijalne interakcije, u kojoj se p
- Page 143 and 144: EKOLOŠKI PRISTUP RAZVOJU: BRONFENB
- Page 145 and 146: Kao kontekst razvoja, mikrosistem i
- Page 147 and 148: Škola kao“eko-niša”: učionic
- Page 149: karakteristike koje se smatraju “
intelektualnih aktivnosti učenika, kao i da<br />
postepenom internalizacijom ti kvaliteti postaju<br />
deo njihove kognitivne strukture, tj. odlike<br />
njihove saznajne delatnosti.<br />
Formativna uloga asimetrične socijalne<br />
interakcije<br />
u razvoju deteta ne može se sasvim<br />
razumeti<br />
bez pojma „zona narednog razvoja”.<br />
U zoni narednog razvoja nalaze se one funkcije<br />
i sposobnosti deteta koje se još nisu razvile, ali<br />
koje<br />
se mogu razviti kroz saradnju sa odraslim,<br />
tj.<br />
kompetentnijim učesnikom socijalne<br />
interakcije.<br />
Prema Vigotskom, upravo<br />
asimetrična socijalna interakcija<br />
u zoni<br />
narednog razvoja predstavlja odlučujući,<br />
formativni faktor razvoja.<br />
Zona narednog razvoja<br />
Pojam zone narednog razvoja odnosi se na jaz<br />
između onoga što dete može da postigne<br />
samostalno i onoga što može da postigne u<br />
saradnji sa kompetentnijim drugim (osobom<br />
koja se nalazi na „višem polu“ asimetrične<br />
socijalne interakcije). Termin „naredni“<br />
ukazuje<br />
na to da dete dobija pomoć koja je<br />
samo malo iznad njegovih<br />
mogućnosti,<br />
odnosno<br />
da se tom podrškom dopunjuju i<br />
nadograđuju njegove postojeće sposobnosti.<br />
Važno je razumeti da, kada govorimo o zoni<br />
naradnog razvoja, ne mislimo samo o odlikama<br />
deteta, niti samo o karakteristikama<br />
podučavanja, već o detetu uključenom u<br />
zajedničku aktivnost sa odraslim. Da bi<br />
asimetrična socijalna interakcija zaista<br />
“povukla napred” način mišljenja i razvoj<br />
deteta, postupci odraslog (odnosno<br />
kompetentnijeg učesnika interakcije) moraju<br />
biti usklađeni sa mogućnostima i potrebama<br />
deteta.<br />
Oblik „fino podešene“ podrške odraslih,<br />
koja omogućava detetu da uz njihovu pomoć<br />
postigne ono što će kasnije moći da ostvari<br />
samostalno, jeste suština koncepta zone<br />
narednog razvoja<br />
Na primer, ako beba ne može da dohvati igračku<br />
koju bi rado „glodala“, „fino podešena“ pomoć<br />
roditelja sastojala bi se u tome da on samo<br />
pridigne igračku, tako da beba može sama da je<br />
uhvati. Ono što ne bi trebalo da uradi roditelj koji<br />
kreira „zonu narednog razvoja“ jeste da uzme<br />
igračku i stavi je detetu u ruku, ili da je drži blizu<br />
njenih usta, kako bi mogla da je glođe. Da bi<br />
uskladio zajedničku aktivnost i dobro doziranom<br />
pomoći podstakao „ naredni razvoj“, odrasli mora<br />
biti osetljiv na detetove signale – mora znati šta<br />
dete pokušava da uradi, kao i šta može i ne može<br />
da uradi.<br />
Zona narednog razvoja počiva na “pridržavanju”<br />
Koncept zone narednog razvoja govori o<br />
tome da deca uz podršku iskusnije, veštije<br />
osobe sa više znanja, mogu postići više nego<br />
što mogu sama. Ovaj pojam ukazuje na razliku<br />
između aktuelnog i potencijalnog razvojnog<br />
nivoa, koju dete može prevladati uz adekvatno<br />
vođenje od strane odraslog ili u saradnji sa<br />
iskusnijim, kompetentnijim vršnjakom. Dok su<br />
ranije<br />
prevashodno istraživani oblici podrške<br />
odraslih, danas se dosta pažnje posvećuje i<br />
istraživanju asimetrične vršnjačke saradnje.<br />
Pojam zone narednog razvoja jedan je od<br />
centralnih koncepata sociokulturnog pristupa i<br />
ima višestruki teorijski i praktični značaj.<br />
1) Mehanizam razvoja. Kao prevladavanje<br />
jaza između aktuelnog i potencijalnog<br />
razvojnog nivoa deteta, koncept zone narednog<br />
razvoja ukazuje na mehanizam razvoja –<br />
objašnjava šta dovodi do razvoja. Dva<br />
momenta su ključna: dolaženje do zajedničkog<br />
razumevanja zadatka ili problema (shared<br />
understanding), i podrška ili potpora<br />
(scaffoloding) koju dobija manje kompetentan<br />
138
Change language