Univerzitet Singidunum, Beograd

dnevne oscilacije fozioloških i psiholoških
funkcija (cirkadijalni ritmovi) ili mesečne
fiziološke promene kod žena, koje mogu
usloviti i intenzivne psihološke promene.
Progresivne i regresivne promene
Neretko se pod razvojem podrazumevaju
promene u smislu napredovanja ili progresa,
tj. progresivne promene (ovo značenje je
pogotovo često u svakodnevnom životu).
Pojam razvoja, u ovom značenju,
podrazumeva promene koje vode finijoj
diferencijaciji delova i fleksibilnijoj
integraciji tih delova, dakle, sve boljoj
ravnoteži i većoj efikasnosti u funkcionisanju
(otud sintagme poput one „zaostati u
razvoju“).
Promene koje su „sistematski povezane sa
protokom vremena“, odnosno relativno trajne
i ireverzibilne promene, ne moraju biti
progresivne. One mogu podrazumevati
upravo obrnuti, „negativni“ smer – opadanje i
slabljenje psihičkih funkcija. To su
regresivne promene, karakteristične za
proces starenja.
Sistematska povezanost psiholoških
promena sa protokom vremena, dakle, može
imati različit smer, pozitivan i negativan.
Razvojne promene mogu biti i progresivne i
regresivne; o njima možemo govoriti kao o
porastu ili opadanju.
Razvojna psihologija, kao što smo već
diskutovali, ne pruočava samo detinjstvo i
mladalaštvo, za koje su karakteristične
progresivne razvojne promene, već celokupan
životni ciklus, od začeća do kraja života. To
uključuje i regresivne promene psihičkih
funkcija i ponašanja, karakteristične za
starenje.
Da li su, međutim, sve regresivne promene
razvojne? Regresivne promene psihičkih
funkcija (npr. mišljenja ili emocija) i
ponašanja mogu biti izazvane organskim
bolestima ili psihičkim poremećajima. U
takvim slučajevima govorimo o patološkom
razvoju, koji ne spada u domen proučavanja
razvojne psihologije (iako se ona koristi i tim
saznanjima), već nekih drugih psiholoških
disciplina.
Pitanje prirode (smera) razvojnih promena,
međutim, time nismo „elegantno“ rešili.
Naime, nije uvek lako razgraničiti
progresivne od regresivnih promena ili
odrediti kada u razvoju jedne funkcije prestaje
napredovanje, a počinje opadanje. Razvoj nije
mehanički proces u kome se staro prosto
zamenjuje novim, progresivnijim strukturama
i obrascima funkcionisanja. U tzv. prelaznim
periodima, proces razvoja uključuje složenu
dinamiku nestajanja prethodnih, manje zrelih
oblika funkcionisanja i ponašanja,
neravnotežu iz koje polako nastaju nove
strukture i oblici ponašanja. Složeni proces
napredovanja ne može se zamisliti kao jasna,
prava linija. „Stare“ strukture i obrasci
ponašanja ne gube se odjednom, pa put
napredovanja često uključuje „spoticanja“ -
povremena i privremena vraćanja na stare
obrasce funkcionisanja.
Nije lako povući ni granicu između
„normalnih“ (adaptivnih) i patoloških
promena. Najbolji primer za to je
adolescencija, period burnih promena koji
karakterišu duboka neravnoteža, kriza
identiteta i velike promene u socijalnim
odnosima. Veoma je teško razlikovati
progresivne i regresivne, adaptivne i
patološke promene u ovom periodu u kome
je, da se slobodno izrazimo, „normalno biti
nenormalan“.
Kvalitativne i kvantitativne promene
Jedan od osnovnih problema u razumevanju
razvoja odnosi se na razliku između
kvantitativnih i kvalitativnih razvojnih
promena. Pitanje koje se postavlja u vezi
prirode razvoja glasi: da li razvoj čine
prevashodno kvantitativne ili kvalitativne
promene. Pri tome, neki autori smatraju da
razvojna psihologija treba da se bavi samo
kvalitativnim promenama psihičkog života
(zastupnici teorije stadijuma), dok drugi
smatraju da izučavati razvoj znači upoznati
postepen proces kvantitativnih promena (npr.
teorije učenja).
Kao i prethodno razmatrani problemi, ni
ovaj problem nema jednostavno rešenje, bar
13