Univerzitet Singidunum, Beograd

koji rade na polju, čuvanje useva od stoke i
ptica (u ruralnim sredinama) ili manje kupovine
i pomaganje u kućnim poslovima. Svi ovi
zadaci zahtevaju izvršavanje niza aktivnosti,
često bez nadzora odraslih.
U jednom istraživanju (Tikhomirov, 1978)
ispitivana je sposobnost dece da prate
instrukcije. Njihov zadatak bio je da pritiskaju
dugme prema različitim, prethodno datim
instrukcijama (npr. ”pritisni dugme kada se
upali zeleno svetlo” ili ”pritisni dugme dva puta
uvek kada se pojavi svetlo”). Kada se od male
dece traži da pritisnu dugme na pojavu zelenog
svetla, ali ne i crvenog, ona brzo postaju
zbunjena i pritiskaju dugme na svaku pojavu
svetla, bez obzira na njegovu boju. Mlađa deca
mogla su da izvedu zadatak samo ako je
eksperimentator ponavljao instrukciju pre
svakog paljenja svetla. Međutim,
sedmogodišnajci i osmogodišnajci su brzo
savladavali zadatak samo na osnovu prethodno
date instrukcije.
Najočiglednije objašnjenje teškoća koje
mlađa deca imaju pri izvršavanju instrukcija
jeste da ona jednostavno zaborave šta je od
njih traženo. Ovaj zaključak podupiru nalazi
brojnih eksperimenata koji pokazuju značajno
povećanje u pamćenju na prelazu iz ranog u
srednje detinjstvo. U svetlu ovih podataka,
psiholozi često povezuju poboljšanje u
pamćenju sa napretkom u drugim kognitivnim
sposobnostima tokom srednjeg detinjstva.
Kombinacija četiri faktora dovodi do
promena u pamćenju na prelazu iz ranog u
srednje detinsjtvo:
1. Povećanje kapaciteta pamćenja:
napredovanje u pogledu količine
informacija koje se zadržavaju u
kratkoročnoj (radnoj) memoriji;
2. Razvoj strategija zapamćivanja, pomoću
kojih se poboljšava transfer informacija u
dugoročnu memoriju;
3. Razvoj baze znanja (knowledge base), kao
osnove u koju se uklapaju nove informacije;
4. Rzvoj metakognicije, pre svega znanja o
sopstvenim kognitivnim procesima.
Kapacitet pamćenja
Kako deca odrastaju, stabilno se povećava
broj slučajno izabranih brojeva ili slova koje
mogu istovremeno da drže u pamćenju. Većina
četvorogodišnjaka i petogodišnjaka može da
zapamti 4 cifre koje su date jedna za drugom;
većina devetogodišnjaka i desetogodišnjaka
može da zapamti oko 6 cifara. Neki istraživači
smatraju da ovo povećanje odražava sazrevanje
dečjeg kapaciteta za zadržavanje informacija u
kratkoročnoj (radnoj) memoriji. Time se, prema
ovom stanovištu, može objasniti i nova
sposobnost dece da rešavaju zadatke koji
uključuju nekoliko koraka (na uzrastu oko 6-7
godina).
Ne slažu se svi sa ovakvim objašnjenjem.
Neki autori smatraju da se, sa uzrastom, ne
povećava kapacitet dečjeg memorijskog
sistema, već njihova efikasnost u korišćenju
sopstvenih mentalnih kapaciteta. Na primer, da
bi zapamtilo nekoliko brojeva datih slučajnim
redosledom, dete mora nekako reprezentovati
sebi svaki broj, možda tihim ponavljanjem
brojeva (”deset, šest, osam, dva”...).
Istraživanja pokazuju da maloj deci treba više
nego starijoj samo da ponove zadate brojeve.
To znači da oni moraju da koriste veći deo
svojih kapaciteta za obradu informacija samo
na ovom delu zadatka. Starija deca veoma brzo
imenuju pojedinačne brojeve, tako da je veći
deo njihovih kapaciteta za obradu informacija
ostavljen za sam zadatak zapamćivanja brojeva
(Kejs i sar., 1991).
Kros-kulturna istraživanja dodatno
podržavaju ovaj zaključak. Na primer, u
istraživanju Čena i Stivensona utvrđeno je da su
kineska deca, na uzrastu od 4 do 6 godina,
mogla da se prisete više brojeva nego američka.
Na osnovu toga bi se moglo zaključiti da je
kapacitet kratkoročne memorije bio veći kod
kineske dece. Međutim, Čen i Stivenson su
ukazali na činjenicu da su kineski nazivi za
brojeve kraći od američkih, pa je zadatak bio
lakši za kinesku decu. Kada se u istom
istraživanju koristila lista objekata čija su imena
jednake dužine u kineskom i engleskom jeziku,
123