Univerzitet Singidunum, Beograd

pravila shvataju veoma kruto – kao nešto
spolja dato i nepromenljivo. Ona ne preispituju
smisao ili ispravnost pravila, čak ni onda kada
im se pravila ne sviđaju. Pijaže je, na primer,
utvrdio da deca u kolektivnim igrama nerado
menjaju pravila, čak i ako bi im to odgovaralo
ili učinilo igru zabavnijom.
Zato je osobenost ove faze Pijaže nazvao
moralnim realizmom: predškolska deca veruju
da društvena pravila uvek postavljaju odrasli,
da su pravila objektivno data i nepromenljiva,
kao i da je neko delo loše ako krši ta pravila.
Njihovo rasuđivanje o moralnim pitanjima
temelji se na objektivnim, fizičkim aspektima
situacije i često je kruto.
Pijaže je zapazio da, zbog ove
„apsolutističke“ orijentacije, moralno
rasuđivanje dece u drugoj fazi razvoja pokazuje
još dve zanimljive karakteristike:
a) Objektivna odgovornost: u proceni
moralnosti ponašanja uzimaju se u obzir samo
objektivne (fizičke) posledice datog postupka,
pa se i odgovornost određuje isključivo prema
fizičkim posledicama učinjenog dela. To znači
da u rešavanju moralnih dilema (sadržanih u
Pijažeovim i Kolbergovim pričama) deca
smatraju moralno lošijim one postupke koji
dovode do težih posledica ili veće štete,
nezavisno od motiva i namera aktera.
b) Bezuslovna pravda: Zbog čvrstog uverenja
u neprikosnovenost pravila, deca predškolskog
uzrasta smatraju da iza svakog kršenja pravila
mora slediti kazna, nezavisno od toga da li je
prekršaj otkriven ili ne. Prema tome, ako dete
potajno uzme keks pre ručka, a sutra izgubi
loptu igrajući se napolju, ono će smatrati da je
time kažnjeno za krađu kolača.
Deca u drugoj fazi moralnog razvoja nemaju
svoje shvatanje o tome šta je dobro, moralno ili
pravedno, već se ponašaju u skladu sa pravilima
koje spolja nameću odrasli autoriteti, obično
roditelji. Pijaže zato govori o
HETERONOMNOJ moralnosti – moralnosti
preuzetoj od drugih, koja dolazi spolja ili o
„moralnosti prinude”.
U trećoj fazi moralnog razvoja (8-11 god.),
koja odgovara stadijumu konkretnooperacionalnog
mišljenja, deca počinju da
shvataju da su pravila rezultat dogovora među
ljudima i da se mogu promeniti. Na primer,
pravila igre se mogu prilagoditi postojećim
uslovima (broj igrača, veličina raspoloživog
prostora, broj potrebnih objekata za igru), ako
se oko toga slože i dogovore deca uključena u
igru. Dakle, moralni realizam prethodne faze
zamenjuje se moralnim relativizmom - pravila
su rezultat dogovora među ljudima (kako bi
jedni drugima pomogli ili se zaštitili), pa se i
menjaju dogovorom.
Moralni relativizam ogleda se i u tome što se
moralnost nekog ponašanja procenjuje na
osnovu uzimanja u obzir različitih aspekata
situacije. U prethodnoj fazi, dete je svoj
moralni sud donosilo samo na osnovu posledica
datog postupka. Sada, zahvaljujući kognitivnom
razvoju, jednako važni u procenjivanju postaju i
motivi ili namere osobe. Moralni sud donosi se
na osnovu mnogo složenijeg „vaganja“ motiva i
ishoda postupaka. Samim tim, deca više neće
kao moralno lošiji proceniti postupak koji
prouzrokuje manje štete, već će se rukovoditi i
namerama počinioca.
U trećoj fazi deca prelaze sa heteronomne
(preuzete od drugih) na AUTONOMNU
moralnost (koju sami izgrađuju). Svoje
procene ”dobrog” i ”lošeg” ponašanja, tj.
rasuđivanje o moralnosti i pravednosti
postupaka, deca počinju da zasnivaju na
autonomnom moralnom mišljenju. Poštovanje
pravila prestaje da bude rezultat spoljašnje
prinude i postaje izraz samostalne odluke -
uvažavanja potrebe za saradnjom sa drugima,
principa uzajamnosti i jednakopravnosti (koji
prati sposobnost decentriranja od vlastite tačke
gledišta i stavljanja u položaj drugoga),
principa pravičnosti, osećanja pripadništva
grupi i lojalnosti itd. Vidimo da je moralni
razvoj povezan ne samo sa rastućim
kognitivnim sposobnostima dece (kognitivnim
razvojem) već i sa njihovim socijalnim
iskustvom.
114