Univerzitet Singidunum, Beograd

nižeg uzrasta svoje moralne sudove formiraju na
ograničenim podacima (npr. vode računa samo o
objektivnim posledicama nekog dela), iz
ograničene (egocentrične) perspektive. Strogo se
pridržavaju pravila, shvatajući ih kao rigidna i
nepromenljiva, zbog čega su sklona
pojednostavljenim zaključcima. Da bi ovladala
višim nivoima moralnog suđenja, deca moraju
biti sposobna da razmišljaju na logičan i
sistematičan način. Dakle, pretpostavka za to je
kognitivni razvoj.
Metodološku osnovu kognitivističkog
pristupa takođe su postavila Pijažeova
istraživanja moralnog mišljenja. On je
primenjivao dva različita metodološka
postupka. Prvi je bio posmatranje dečje igre.
Posmatrajući kako se deca igraju uobičajenih
kolektivnih igara (npr. klikera), Pijaže je
proučavao kako ona formiraju i primenjuju
pravila igre, a postavljao im je i pitanja o
uslovima pod kojima se pravila mogu menjati
ili zanemariti.
U drugom postupku, Pijaže je tražio od dece
da reše različite moralne dileme. Prvo bi čula
dve kratke priče u kojima se opisuje ponašanje
dva deteta, vezano za istu moralnu temu (npr.
krađa). Potom je od dece traženo da formiraju i
obrazlože moralni sud o datom problemu, tj. da
odgovore na dva pitanja: „Da li su oba deteta
jednako kriva“ i „Koje je od njih više
nevaljalo“.
Na primer, u jednom paru priča porede se
postupci dva deteta, koji su doveli do prljanja
stolnjaka. Prvo dete je, pomažući tati da napuni
penkalo, slučajno prosulo mastilo po stolnjaku i
puno ga zaprljalo. Drugo dete je, igrajući se
očevim penkalom (što mu je zabranjeno), vrlo
malo mastilom zaprljao stolnjak. U još jednom
paru priča, takođe se kontrastiraju namere deteta i
objektivne posledice njegovog postupka. Prvo
dete je, nastojeći da pomogne, nehotice uputilo
prolaznika na pogrešan put, pa je on zalutao (jer
dete nije znalo tačan put). Drugo dete je namerno,
u želji da se poigra, uputilo prolaznika na
pogrešan put, ali se on snašao, pa nije zalutao.
Kolbergov pristup u ispitivanju moralnog
mišljenja je veoma sličan. On je napisao niz
priča, od kojih je svaka sadržavala neko
tradicionalno moralno pitanje ili dilemu, npr.
sučeljavanje vrednosti ljudskog života i
vlasništva, obaveze ljudi jednih prema drugima,
tumačenje zakona i pravila. Naravno, ovi
apstraktni problemi postavljani su u
konkretizovanoj formi, na dramatizovan način,
kako bi zainteresovali ispitanike.
Kolbergova najpoznatija priča je ”Hajncova
dilema”. Glasi ovako: „Jedna žena je umirala od
raka. Postojao je lek koji je mogao da je spase, a
koji je apotekar u istom gradu nedavno otkrio. Za
taj lek, apotekar je tražio dve hiljade dolara, deset
puta više nego što je njega koštalo da ga napravi.
Muž bolesne žene, Hajnc, otišao je kod svih koje
je poznavao da bi pozajmio novac, ali je uspeo da
sakupi samo polovinu potrebnog novca. Rekao je
apotekaru da mu žena umire i zamolio ga da mu
proda lek jeftinije ili da mu dopusti da ga plati
kasnije. Apotekar je odbio. Muž je postao očajan
i provalio je u apoteku da bi ukrao lek. Da li je
muž trebalo to da uradi? Zašto?
Slično kao u Pijažeovoj metodi kliničkog
intervjua, Kolberg je deci čitao priče, a zatim
im je postavljao pitanja. Da bi proverio način
mišljenja koji stoji iza detinjih odgovora, niz
pitanja nadovezivao se na konkretne odgovore
svakog pojedinačnog deteta.
Stadijumi moralnog razvoja
Pijažeov model
Na osnovu svojih istraživanja Pijaže je razvio
teoriju ili model moralnog razvoja, kojim se
objašnjava kako deca shvataju moralna pravila i
zašto ih slede u svom ponašanju. Po tom
modelu, moralni razvoj odvija se kroz četiri
faze ili stadijuma.
U prvoj fazi (2-4 godine) deca zapravo ne
shvataju šta je moralnost. Uglavnom se igraju
igara koje nemaju formalna pravila, mada
nekada uvode ograničenja koja su deo igre (npr.
da sve zelene kocke treba staviti u istu kanticu).
Poštovanje unapred dogovorenih pravila
javlja se tek u drugoj fazi, koja odgovara
predškolskom uzrastu (5-7 godina). Deca ova
113